Слободан Данко Поповић – Књига о Милутину ( III – Део)
У чему се огледа антиратна бит ове књиге?
У једном питању, постоји ли иједан идеал вредан губитка иједног поколења срског народа? Колико се сме жртвовати, ко то уопште и сме да жртвује? Рат не воде народи, они су само пијуни, иако се у њихово име и за "њихово добро" он и догађа. Сваки рат почиње одушевљењем, пијанством, људи су и несвесно омађијани, а када се то дејство испари, долази до болног отрежњења. Немогуће је добити рат, али то знају само прекаљени и, што да не, истрошени борци. Ипак, њих нико не слуша. Не дозвољавају им да буду кочница, да сигнализирају опасност на путу. Битно је прећи тај пут, где год он водио, колико год опасан он био, ни рампе не смеју да представљају препреку. Какав болан удар ће се десити, то оне који рат воде, не занима. Они ће после партије да запале цигар...








