четвртак, 18 априла

О родољубљу, храбрости, рањавању 1999.г. – прича о два Дејана

Инспирацију за ову причу пробудила је срчаност и непоколебљивост председника Удружења грађана Бесмртни Гвоздени Пук Републике Србије, Дејана Петровића. Други се презива Богосављевић, такође припадник ПУ Ниш, командир вода у време ратних дејстава на Косову и Метохији.
Фактографија каже да су дана 2.6.1999.г. на путу Целине – Велика Круша на Косову и Метохији својим возилом налетели на противтенковску мину која их је дигла у ваздух. Обојица су ратни војни инвалиди, а трећи колега, Горан Николић, који је био са њима у возилу, је том приликом страдао. Његово страдање завређује засебну причу и зато га се у овој само с тугом сећамо и са захвалношћу му се поклањамо.
Ова прича, пролазећи поред чињеница, тражи речи да опише људе, борце, страдалнике, мимо документарног, идући путем људскости.

Сутрашњи дан нас опомиње да иза полицијских и војних формација не стоје само еполете, стоје судбине. Судбина је хтела да након дванаест дана жестоке борбе Богосављевић са својим људима „пречешља“ Целине и околину. До кућа на брдима прошли су путем за који се испоставило да је миниран. Прошли су туда не знајући, срећом. Иако није специјализован за то, копајући рукама, које је срећом и сачувао, успео је да очисти две траке којима би пролазили точкови окрњеног возила ( без задње шофершајбне). Возио је туда свакодневно јер су у Велику Крушу морали по муницију, намирнице и да на агрегат пуне радио-станицу.
Једног дана, не знајући да су шиптарски терористи током ноћи закопали нову мину, кренули су. Петровића је нешто натерало да затражи да он вози, Горан Николић је сео напред, Богосављевић позади .
Возило се у ваздуху окренуло 360 степени…
Горана Николића разнела је мина…
Богосављевић је излетео јер, срећом, није било оне задње шофершајбне. Имао је у свом телу 30-ак гелера…
Петровић, обливен крвљу, имао је тешку повреду главе, у пределу очију крхотине стакла, посекотине…
Рањени, стигли су до главног пута и срећом наишло је возило у последњем тренутку. Да се Богосављевић онесвестио само пар тренутака раније, пре изласка на пут, искрварили би, обојица. Борбу су наставили по болницама. Богосављевић је једва успео да се избори да му лекар албанске националности не одсече руку. Руке су поново сачуване. Петровић није успео да се избори да сачува оба здрава ока…
Ови храбри људи, који су ратовали на Косову и Метохији, а и на другим ратиштима, од првог дана, не помињу страхоте, како је кад на њих запуцају иза леђа, како је на стражи кад си окружен терористима, како је кад по врућини имаш флашу воде за пиће, хигијену, све… Они говоре о срећи која их је погледала па су пронашли извор, о радости коју су им донела два теријера, два помоћника која су лавежом реаговала на сваки шум и помоћничку плату за то добијали у већ оскудној храни и води. У бунарима је мртва стока, муниција на минимуму, услови очајни…
Слушајући, човек не може да се не запита, из перспективе комфора који данас имамо, од какве су грађе људи који се данас овде са нама смеју, а некад и негде, остављајући крвав траг, попут звери, ишли су само за својим нагоном – да преживе. И уместо да буду награђени за храброст, сналажљивост, борбеност, доживели су застрашивање, њихова имена су се у једном тренутку нашла на списковима којима је махао Хашки трибунал. Срећом, није их још и та пошаст снашла.
На годишњицу рањавања обиђу гроб свог колеге Горана, не размећу се јунаштвом, не жале се што су инвалиди, само се сете дана кад су, како кажу, „летели у ваздух“…
Хвала Богосављевићу на стрпљењу. У смирењу, као прави Христов ратник, испричао је причу…
Хвала Петровићу, као прави Христов ратник, наставио је да се бори за своје саборце, за њихове породице. Увек је био први који је понео барјак за истину и правду.
Досад нико није пожелео да их пита како је то кад за отаџбину, као залог за будућност, нидиш своје тело и свој живот. Нико их није питао како се осећа човек који се, натопивши својом крвљу свету српску земљу, заувек уписао у списак косовских јунака Св. кнеза Лазара.
Нека нас ова прича прене из опсене у којој живимо и којој смо се предали, да се запитамо већ данас ко смо и какви ћемо бити сутра за нашу децу. Какви смо данас, такви смо довека…
Написала Сузана Годић

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.