У чему се огледа антиратна бит ове књиге?
У једном питању, постоји ли иједан идеал вредан губитка иједног поколења срског народа? Колико се сме жртвовати, ко то уопште и сме да жртвује? Рат не воде народи, они су само пијуни, иако се у њихово име и за „њихово добро“ он и догађа. Сваки рат почиње одушевљењем, пијанством, људи су и несвесно омађијани, а када се то дејство испари, долази до болног отрежњења. Немогуће је добити рат, али то знају само прекаљени и, што да не, истрошени борци. Ипак, њих нико не слуша. Не дозвољавају им да буду кочница, да сигнализирају опасност на путу. Битно је прећи тај пут, где год он водио, колико год опасан он био, ни рампе не смеју да представљају препреку. Какав болан удар ће се десити, то оне који рат воде, не занима. Они ће после партије да запале цигарету, честитају један другом и оду на неку плажу да пијуцкају пиво.
У чему је трагедија Милутина Остојића?
Највећа невоља Милутинова је та да се целог живота сударао са светом који га није разумео, или није желео да га разуме. Тај зид, у који је увек ударао, постављен од стране околине, сметао му је и спречавао његове жеље. Његова невоља је та што много разуме, много схвата, али не може да утиче на дешавања која се дешавају. Он је онај „мали, обични“ човек (Достојевски – Злочин и казна), он није одређен да мења свет, али он види зло, схвата и многе његове узроке, међутим, нема могућност да ствари и промени. Као да и судбина то разуме, не жели да му олакша муку, већ му на грбачу ставља још више терета.
Да ли је Милутин и сам крив за своју несрећну судбину?
Судбина је арогантна. Не морате се посвађати са њом, довољно је да је и криво погледате, окренуће се против вас, и чиниће вам пакости на сваком кораку. Може јој се. Оне који јој се потпуно препусте, можда с времена на време и погледа, међутим, најчешће их оставља на миру. А са онима који јој укажу на погрешке, сурово се обрачунава. Милутин јој је поставио пар питања, не желеци да улази у сукоб са њом, јер он ипак није толико храбар као Камијев странац или Иван Карамазов. И то је било довољно да га она замрзи. Изнова и изнова је проналазила наћине да га повређује, да му подмукло подваљује. Он није имао снаге да се бори до краја, свим снагама. Његова несрећа је у томе што борбу није и напустио, што се није предао. А судбина је само то чекала – да на коленима моли за опроштај. Он, иако је увидео да нема изгледних шанси за победу, тврдоглаво је одбио да се понизи. Због те тврдоглавости није страдао само он, страдали су и они до којих му је било стало, што га, иако на један искривљен начин, чини оним „великим“. Тужно је то, цена постајања „великог“, ма колико та улога била и мала и локална, увек је крвава. И сто сте више „велики“, „необични“, утолико вам је накнада крвавија.
Да ли је Милутин типичан пример српског војника?
Кроз историју Срби су увек гинули за друге. Најчешће нису ни знали за шта остављају главу. Други су се цењкали, ми смо служили за кусур. Милутин је то јасно увидео. Он се буни против тога узалуднога бацања живота, и због тога му се оштро замера. Замера му се због недостатка храбрости, а је ли храброст изгубити главу због непознатих циљева? Српски војници улазе у песме, али шта је са њиховом децом, њиховим сирочићима? Велике силе то није брига. Милутин се томе оштро супроставља, он наглас говори оно шта остали мисле. Ипак, он чини што и остали, иде у јурише, подмеће главу – стога, он не одудара много од других.
Да ли је Милутинова судбина судбина само једног човека?
Много је оних који су изгубили не само целе породице, него и своје главе. Милутин и прича о њима – себе узима само као пример, не због неке себичне покварености, већ због тога што сваки човек, а српски сељак поготово, најпре истиче своју муку. Други не смеју наглас да причају о ономе шта их мучи – Милутин то чини, и на неки начин, бар мало, олакшава себи муку.