Чича Милутин – Карактеристичан је лик, који се памти. Учествовао је у три рата. Његов физички опис није предочен. Милутин је био човјек широких погледа на свијет. Читав свој живот се трудио да обезбједи материјално благостање у породици. Тешко је радио и с муком стекао нешто мало стоке. Чим је успио да стане на ноге, дошло је до другог свјетског рата и нова власт му је све одузела. Највећа трагедија милутинова је у томе, што је све учинио за државу, а та држава и власт нису му ништа пружили, како би му олакшали животне муке. Нико Милутина не поштује. Њега и његове саборце је прогутало море, умирило се и најело се српског меса. Милутин тражи поштовање, то је најзад заслужио. Нова власт га оптужује, јер није у стању да да одређену количину пшенице. Могао би он радити и посијати пшеницу, али не жели. Сва његова надања су остала на гробљу. Сахранио је сина јединца. Мучи га још једно питање „Да ли ће он или Живана први посјетити Радоја“. На Милутина ће се заборавити, као да никада није ни постојао. Он је само једна кап у мору, потпуно мали и неважан. Умире као кулак од чебовања у затвору. Чиме је он то заслужио?!
Поповић је Милутина замислио као шумадијског Давида Штрпца. Милутин је преживио страхоте, нагледао се мучења и убијања, али никада није допустио, да му те страхоте утичу на живот. Током свог излагања ђелује смирено и чини се да спољашни фактори на њега уопште не утичу. Он сва мучења и преживљавања задржава и потискује у себи. На први поглед, ђелује хладнокрвно и чини се као да му није стало. Послије смрти свог сина, осјећа се празно и изгубљено. Чека само један дан, дан своје смрти. То ће бити Милутину ослобођење. Нису му били тешки ни Њемци ни домаћи непријатељи него смрт сина јединца. Није ни на једној страни. Он је једноставно човјек, који се нашао у вихору рата. Једина му је жеља да се он што прије заврши. Српски сељак је тај, који се највише жртвује и испашта, а на крају нема никакве користи од побједе. Плодови такве побједе су горки. Нова власт убија свако достојанство у сељаку, гуши у њему и ону најмању клицу наде у боље сутра.
Живана – је један од најплеменитијих и најпродуховљенијих ликова у овом роману. Одликују је достојанственост, немири душе и тијела који се само назиру, унуташња треперења које свијест упорно потискује и смирује. То је једна неука жена, која није навикла на угодности. Милутин је тај који јој помаже и штити је. Она потпуно другачије схвата синову смрт. За њу је то највећи губитак, који јој се могао догодити. За њу нема више живота, потпуно је изгубљена, ни Милутина нема да је утјеши и помогне. Трагичан је лик, који се дуго памти. На крају романа сједи сама у кући без свјетла, оно јој не треба једино у мраку неће виђети колико је сама. Огњиште је угашено, не ћује се ни плач ни молитва, небо је потпуно пусто. Када би је само Бог хтио позвати себи. Трагичност њеног живота је у томе што нема никога ко би јој олакшао старост. Да је живјела у неко друго вријеме, мање компликовано и несретно, била би потпуно другачија и срећнија.