Није народ ко и трава
Не могу посигурно рећи де стигосмо врховну команду и владу, ал беше једна зараван и ту ватре наложене и коњи осамарени, под големим теретом шаторским крилима покривени. Чујемо, ту су кости неки наши владара давни.
Који то владара кости носите – питам једног редова – зар ми немамо штогод важније за ношење? Правим се ја мало онако, а онај редов се насмеја, нешто би реко, а све погледа у официре да не чују. Официри су људи платежни, не смеју да хуле на судбину, а сељаци су друго, сељаци, мислим, редови.
Право да ти кажем – вели ми онај редов – да се ја питам, ја не би носио ове кости, што да и’ крпамо, шта ће они Шваби, а не знам ни ми шта ћемо са њима.
Паметан човек, синовче, каже: Ако и носимо због неког аманета, није нам потребно, шта ће нама аманета кад смо ми у Србији оставили своје куће, чељад и стоку.
Шта ти кажеш? – приђем Младену. Ми немамо чиме да наранимо ову децу што и’ кроз овај ледени пакао водимо. Сарањујемо своју узданицу и будућност, а носимо коџање. Шта мисле круна и влада о нама, мисле ли оне да смо ми ђакони и богомољци, па су нам коџање краљевске прече од наси кућа, чељади и стоке.
Милутине – вели ми Младен – народ мора бринути о костима своји предака, од костију предака нема сигурнијег ослонца, барем за нас, Србе.
А шта би са оном нашом словенском браћом? – џарнем га. Њему не би право, па поче да прича о великој држави будућој, само везе.
Боже, шта ли је овим нашим школованим људима, мислим се и слушам га. Њему душа у носу. Гладан, болестан, једва ноге вуче. Снег увитлио, ноге му промрзле, руке му се скочањиле, глава му се смањила – ал он, о великој држави снива.
Знаш ли ти, Милутине – пита ме – шта је то српско војводство?
Ја се правим да не знам – слежем раменима.
Е, па, Милутине, вели, и српско војводство ће бити Србија. А знаш ли ти шта то значи кад се нама земљица украси градовима ко што су Нови Сад, Осек, Вуковар и други.
Добро – ућутим ја, не смем се правити паметнији од целог народа – да страдамо за српско војводство, ваљда и тамо живе Срби.
Е, Милутине, да се ми нисмо за ово определили и волико жртвовали, никад не би дошло до уједињења Јужни Словена. Ако смо, вели, изгубили земљу, војску ћемо имати. А онда ће савезници, кад дође до дипломатски договора, морати да удовоље нашим захтевима. Онда ће, вели, савезници да нам дају све крајеве у којима живе Јужни Словени, онда су Далмација и Словенија спасене. Кад тако не би било, Талијани би, вели, узели Далмацију и још неке крајеве.
Ја слегнем раменима, не разумем српска посла и српску рачуницу. Нисам сигуран да због тога и ова деца треба да страдају. Добро – питам га, човек је школе у Бечу учио – беше ли на свету још којег народа да је сатро децу због државе и неки крајева и, ако беше такога народа, шта би с њим, усрећи ли се?
Ми овај рат не смемо да изгубимо, то теби, Милутине, не може бити јасно, то су нека виша знања.
Како, бре, не смемо да изгубимо рат а смемо да изгубимо народ! – мислим се. Па је л’ тако, синовче? Шта ти значи да добијеш рат а да сатреш народ?
После сам видо ту рачуницу, ал доцкан. Дође време, требају ти људи, треба ти памет, Срби су ти потребни више него икад, ал де су, нема њи, остали у снежним вејавицама. Појела и’ Албанија. Па је л’ тако? Не ничу људи ко печурке. Лажу они који кажу да је народ ко и трава – косиш га, а он се подмлађује.
Е па ти види да л’ сам ја у праву, ил нисам…
Ал добро, идемо даље.
Руку на срце
Таман се дан од ноћи опрашта, кад, у једној ували, поред пута, побијени, жена и деца. Срби, избеглице. Била ту и једна девојчица, дете од пет-шест година, рањена и свучена. И у снегу остављена. Ту и умрла.
Да л’ ће ови Арнаути увек мислити да са Србима могу како им прасне ћеф – пита ме Павле – да л’ ће, вели, увек рачунати да смо ми слаботиња како нас сад виде.
У неко доба сустигоше нас наше избеглице, голи људи. Свучени, само у гаћама и кошуљама. Причају – напали их Арнаути, отели им кљусе, а њих поскидали. Цвокоћу људи и показују вако у пристранак, на неке куће, три – четири километра удаљене. Треба, кажу, да се вратимо, да побијемо Арнауте у тим кућама, они су побили наше дечаке, размрскали им главе ушицама секира, нису ни меткове тели да троше, побили дечаке и поскидали.
Не могу да будем паметан: зашто убијају и оне који већ умиру? Ваљда су прокљувили да имамо по коју сребрну цркавицу и по који жућак – показали им Срби кад су куповали сено за волове и коње.
Немој да се љутиш, синовче! Ја ти своју судбину казујем. Оћу једном, ево, да је саставим целу. Раније ми се није дало. Раније, кућа, њива, стока, ратовање, па никако себе да видиш целога. Сад је друго, сад могу. У затвору сам, има се времена.
Арнаути убијају нашу децу – Рака Троцки дроби о братству са њима. Умире се од глади и студени, а наши школовани људи мељу о словенству. Не смемо ватру да заложимо, обућа нам се распала, а поручник Гарашанин објашњава нашу судбину. Да смо се ми вратили нашим кућама, а влада и круна да су потписале капитулацију, каже, Талијани би узели део територије наши Јужни Словена и Далмацију; овако, каже, ми ћемо сачувати нешто војске, круну и владу, па ћемо имати државу како доликује Јужним Словенима. Држава ће нам бити велика чак до Соче.
А де ти је та Соча и шта је Соча? – питам га.
Соча је, каже, наша река у Аустрији, тамо живе наша браћа.
Слабо ја знам о рекама, а за ову први пут чујем. А не смем рећи: е, мој поручниче, и несрећниче, зар си се школовао да би омаловажавао свој народ; зар смо ми и то заслужили, да нас можеш позвати да умиремо и за реке по Аустрији.
Ајде, вала, да умремо и за ту Сочу – намигнем Василију – што да не умиремо и за Сочу, овде, у Албанији. Ко ће ако ми Срби нећемо – спаде ми камен са срца. А поручник Гарашанин се љути: Шта се шегачиш, Милутине! Ја га само гледам. Не смем рећи – много је за један народ, поготову овако мали као што смо ми, ако га буду нагонили да умире за сваку реку. Ваљда свака река има свој народ који треба да умире за њу.
Руку на срце, војска је војска, ал шта ће са народом да буде, то те ждере, синовче.
Све више је уплакани и престрашени жена и деце, тетурају изгубљени или у поворкама без краја.
Набаса на нас патрола Дунавске дивизије, траже неку децу, групу ђака из Београда, изгубила се у снежним вејавицама и гудурама.
Поред они стаза смрзнути лешеви ђака и војника. И смрзле трупине коња.
Спашавај волове
Не могу тачно рећи у ком оно месту беше, тек доделише нашем воду волове. Скупило се, богами, седамдесет волова које од артиљерије, које од коморе.
А нама мило – сељацима рогата стока много значи, знаш и сам.
Иду наши волови, богами, све ко да знају да треба стићи наше колоне, а ја погледам колико је сунцу до заласка. Кад, звизну олово. Са они чука ођекнуше пушке.
Засуше нас и бомбама и камењем.
Стење стока, ричу волови. Падају низ литице у провалије. Ми у заклоне, а Арнаути зову на предају.
Е па, ништа нам не вреди, овима се не смемо ни предати, мислим се, не смемо им ни говеда предати. Да је бог тео да се предамо, он би нам одредио непријатеља коме се смемо предати, не би нам одредио Арнауте. Пуцам и ја, пожурујем волове и мислим се: не би ни према Немцима било лепо да се предамо овима. Шта би о нама Немци мислили и зар би нас ценили да се овима предамо. Па је л’ тако? Имали смо ми и јачи и уљуднији непријатеља од Арнаута, па се нисмо предавали. Како сад овима заробљеници да будемо, на те гране да спаднемо; ја нека јуначина нисам, ал опет, стид би ме било да се овима предам. Вала богу, мислим се, шта ли они о нама мисле кад нас зову да се њима предамо. И што ли ће њима робље? И робљу треба кров над главом и постеља. И робљу мораш дати леба и уз леба.
Смешно, дабоме. Ал – гурај даље! Спасавај волове. Пуцају они, пуцамо и ми. Стока се поплашила од оног камења, рањавају је и убијају камењем и бомбама. Падају волови у сурдуму, низ литице. Ал, опет, искобељасмо се.
Јаој, да ли ће ово унуци и праунуци наши и праунуци праунука наши’ смети да забораве, да л’ ће ово бити описано! – одхукује Танаско Страгарац, а све гледа ка оном месту и оном паклу де нам волове израњаваше и побише.
Заборавиће се, јашта ће, мислим се – ко ће да описује ове несрећнике што поре коњске лешеве и једу да не би умрли од глади него од болести; ко ће да опише ове збегове што се вуку за војском која је мучнија и слабија од њи! Ко ће да пише о оној чети ђака што је залутала у снежним вејавицама у албанским планинама и уместо на море стигла на небеса? Ко то може да опише? Да је бог тео да то остане записано, он би онаку судбину доделио којем писменијем народу. Народу читљивијем. И народу мање заборавном него што смо ми.
И све тако, измичемо ми, а стока послушна, иду наши мршави волови ко да знају у каквој су опасности и ко напада.
Да л’ вреди журити, Милутине? – застајкује Танаско Страгарац – можемо се, вели, срести са другим Арнаутима.
Срести се нећемо, ал ће нас напасти са стране или с леђа – мислим се и све пожурујем: Ајте, браћо, да умакнемо овима. Знате ли, велим, колико су нас искоштали ови волови и они што нам пропадоше, знате да нам Арнаути нису сено продавали за паре артијане, него за звечеће. Колико је, велим, само амајлија дато за сено, колико прстења и колико златни сатова официри поскидаше и дадоше за сено.
Изгубисмо ми триес волова, шта ћеш, жао људима, жао и мени.
После сустигосмо комору, тако се зове, а кака је то комора која нема да ти пружи каиш сланине, ил шаку брашна, ал добро.
Поручнику Гарашанину жао волова. Прича он шта је и како је било, а један мајор, интендант, шта ли је, теши поручника и нас: Прошли смо боље него они што су проводили ергелу из Љубичева, они су, каже, погубили расне коње, а ми обичне волове. Волове ћемо лако заимати, а расне коње потеже, њи је Србија скупљала и гајила још од књаза Мијаила. Стаде онај мајор нама причати колико је књаз Мијаило труда уложио да Србија дође до расни коња, па сад и то пропаде.
Овде ти се стегло, ал шта ћеш. Гурај даље!
Медаљони
Иза једне окуке и повеће стене избише Арнаути, њи шесторица. Угледаше нас па се мало и пометоше – научило то да препада жене и децу па се од нас као мало и уплашише. Тек, пуче једна пушка. Један је њин подигао био на Василија, ал во спасе нашег Васа, те ми удри. Они се поткочили, виде да су се срели са мртвацима, а мртваци се ничега не боје. И док дланом о длан, троица њи падоше, један оста у месту, уплашио се и збунио, а двојица побегоше, вако, низ пут. Василије затеже пушку, погоди, богами, једнога, рани га.
Павле оће на нож. Оће, вели, срце да му извади, ако га има. Киван Павле због волова.
Не дам ја, нећемо никог да кољемо: узмем Арнауту пушку, извадим затварац и заврљачим у сурдуму. Ðернем у њиног мртваца и видим, вири му марама из џепа. Ја претурам по џеповима, па почнем вадити – минђуше, ланчице, прстење, сат железнички, неколико златни зуба и два медаљона, у њима војничке слике, носиле и’ невесте ил сестре. Потурим то под нос оном Арнаутину, а он цепти ко прут. Павле и њему завуче руке у џепове – и код њега ко и код они мртваца, пуни џепови опљачкани ствари. Павле устукну корак, па потеже из пушке, онај дрепи о ледину. А Рака Троцки се узмувао, криво му на Павла. Брани Арнауте. Они су, каже, људи недужни, они су народ сиромашан, млого израбљиван. Срби су се грдно огрешили о овај народ. О томе је књигу написао један наш првак. У тој књизи, вели Рака, грдно се осуђује српска војска што је гушила арнаутску побуну. Пише да су војници грдно поступали, да су топовима тукли побуњене Арнауте и њина села.
Распричао се Рака Троцки, опет нам памет продаје, а мене зигну овде. Ја се у књиге не разумем и о томе нећу да говорим, али знам оно што сам очима својим гледо и на својој кожи осетио.
Је ли, бре, Рако – питам га – је л’ ти то причаш да смо се ми огрешили кад оно Арнаути на нас заједно са аустријским официрима ударише и нашу Шумадијску дивизију поклаше.
Рака се мало лецну, а Павле га, вако, шчепа за груди. И опсова му матер, том што је писао књигу о Србији и Арнаутима. Чуо сам ја за ту кукњаву на туђем гробљу – дркће Павле, псује писца те књиге, псује његове присталице. Та странка је, вели Павле, гласала против нашег ратног буџета и онда када су Немци надирали према Краљеву.
Чек, бре! – умешам се ја. Уватим Павла за руку. Не дам да дође до несреће, рачунам, није лепо да се ми међу собом за гуше и ножеве ватамо док нам Арнаути убијају изнемогле војнике и децу.
Узми се у памет
Све смишљамо како ћемо до неког коша да допаднемо да штогод кукуруза узваримо за се и за ону двојицу, за Младена и поручника, да неко јајце укувамо, њима је то потребно, они су људи школовани, мекани, а ми смо сељаци, знаш и сам, за нас је ласније.
Не би било пријатно да причам како смо ја и Павле у туђ кош и кокошар упадали, тек напунили ми торбе, враћамо се и кријемо тај кукуруз и она јајца, јер знамо да Младен и поручник, кад би дознали, не би то окусили, чисто смешно; домаћин си човек, стидиш се што крадеш, а бојиш се оних ради чијег спасења крадеш.
Вратимо се ми, па она јајца у једну порцију и на ватру.
Милутине – јави се Павле – де је нама Младен?
Како де је? – погледам, стварно, нема Младена.
Младене, Младене! – нема га.
Вичемо, не озива се. Глас нам се враћа из гудура.
Да се вратимо, није он далеко, засто је. Наки не беже – Павле се поврати, а нас неколико за њим.
Ено га! – Василије први угледа Младена. У снегу. У стидном ставу, над скрамом крвавог измета.
Младене, сунац ти! – притрчим. Не дај се, благо Милутину! – подижем га, ал видим у чему је ствар, зар сам једног мртваца подиго.
Е, па сад, синовче, узми се у памет и размисли мало о Младену.
Дабоме, Младенову је судбину доживело много ђака и школовани људи. Ја јесам сељак, ал нисам цепаница, знам колико би нам наки људи узвредели.
Ономад ми овде у затвору приђе Павле. Добро, Милутине – вели ми – како се неко не заузме за нас, ми смо, бре, у затвору на правди бога!
А ти ко да не знаш да смо ми погубили људе – сети се ја Младена и они школаца – сад испаштамо, нас сад слабо ко познаје, нема наши људи, ко ће да се заузме за нас…
Ал добро, да се вратимо Албанији!
Он је леп ко уписан, а наши опанци подерани
И поручник Гарашанин се разболе. Све се јуначио, јуначио, ал види и он шта је са нама, па му попустили живци, а ни стомак његов није био како треба.
Овај неће стићи до Соче – вели Василије.
Не лај, Василије, ако смо онемоћали, нисмо душу изгубили и нећемо! – не дам му да се посмева.
Не дај се, синовче! – приђем поручнику, помилујем га по глави, а глава му гори, видим ја који је вакат. А како да му помогнеш? Овде нема болнице, сад је он у нашим рукама и на нашем образу.
Узми цигару, Милутине – шапће ми поручник Гарашанин. Смеши се и руком пипа џеп.
Лазар Сенички скиде кожук, навуче га поручнику на леђа. Ја придигнем поручника и ставим га у крило Лазару, а он га држи ко дете и надноси му ноге над ватру.
Спавај, поручниче – кажем му. Он се промешкољи, завуче руку у недра, извади медаљон, богородицу, пољуби је, па је скиде и пружи ми заједно с ланцем. Моли ме да однесем ту богородицу његовој мајци у Аранђеловац.
Ја узмем богородицу, окренем се, одвојим се од ватре и помолим се. Помози сад, богородице, ако ћеш икад!
Поручник Гарашанин се насмеши. Чуо ме. Фала ти, Милутине, вели, ал не вреди.
Помоћи ће, благо мени, помоћи ће, ко ће, ако она неће. И коме ће, ако теби неће. Заслужио си помоћ и капом и шаком. Дао је, бре, синовче, прстен и амајлију да купимо воловима сено. Никад није затајио, руку на срце. Јес ме мучио, ал ни себе није штедео.
Слушај, дете, немој да се шалиш, не дај се! – скинем покровац с вола, увијем поручника, па за командом. Надлеташе нас и ероплани. Ми чекамо бомбе, а оно – артија, одозго вијори. Почеше људи да скупљају летке. И да читају. Позивају нас да се вратимо и да останемо код своји кућа, баш како су учинили наша браћа Црногорци. Људи оно бацају. И псују Црногорце. Толико су се надали у Црногорце – а они одоше кућама.
Поручник Гарашанин тражи да му се донесе летак, а кад га погледа само изусти: Црногорци! Беше му, ваљда, жао, ману главом.
Камо наше среће да смо учинили што и Црногорци, друго би нам било бројно стање, мислим се.
Паде ноћ, а мраз жешћи. Прсти се кврже и коче. Ми још једно ћебе бацамо на поручника. Па ајде, па ајде, па ајде, до џвитања. А у свитање је најљуће.
Поручниче, је ли ти зима? – питам, а он ништа, ћути.
Василије на другом крају носила затеже. Чекај – каже и стаде – да видимо да ли је жив. Придиже Василије ћебад са поручникове главе, пипа га, маше главом.
Поручниче, божју ти мајку! – приђем, пипнем га. Скинем капу и прекрстим се. Божја воља, дечаче! Крсте се и остали. И плачу људи. Умро без речи. Официрчина. Војничина. Србенда. Јес ми криво што немадосмо људи који би се могли заложити да се не вучемо кроз ову студен – ама ми се срце стеже од жалости и од поноса због оваквог официра.
Скидосмо га са носила и положисмо у снег.
Нигде земље, како да га саранимо. Само бела, снежна, ладна планина и сурдума. И лице поручниково ладно, а румен, боже ме прости, ко за инат смрти и ладноћи. А очи, отворене и уста отворена ко да ће сад да подвикне команду, као некад, тамо у Србији.
Макнимо се, људи – вели Василије и показује вако руком на његово лице. Оно тик уз наше опанке подеране. Ето, лице му беше уз наше опанке. Он леп ко уписан, а наши опанци подерани. Срце да ти прсне, ниси од челика.
За овога рата, сећо сам се ја често поручника нашег. Колико би нам вредио. Не би ми ни у априлском рату нако занемогли, а не би нам ни касније које каке трчилаже памет солиле и крви пиле: друкчије би нама кока певала. А сећо сам се и други, поготову деце, онолике деце која би сад била у најбољој снази, зрели људи – а ти, синовче, мисли што мислиш. Можеш ти, синовче, да се љутиш колико год оћеш, и ја сам се љутио. И остали. Колико пута смо ја и моји рођаци и пријатељи, вако, на славама и преславама, о гозбама и даћама разговарали и сећали се оне деце. Баш на Видовдан, пред овај рат, отишли ми до костурнице на свечаност и велики помен.
Попови певају и читају оно њино, редно, а ми по страни, издвојили старе ратнике, Видовдан је. Па и краљев изасланик, ђенерал дошо, у униформи. А Павле, онако, уздане гласно, па вели: Е, да будале не сатреше нолику нашу децу, и наше људе, и Срби би могли бити приличан народ.
Ðенерал се нађе погођен, поче да меље и велича нашу победу.
А Павле ни пет ни шест: Ðенерале, вели, нисмо ми деца, знамо ми шта говоримо – дај боже да и ви у Београду не сазнате то једног дана. Ако вам буду устребали људи да браните ову калакурницу од државе, знајте да и’ неће бити, нема више они Срба из прошли ратова, појела их наша велика победа.
И тако, синовче, да ти не дуљим, знаш и сам; да није тако, зар би ја сад био овде, у затвору, на правди бога.
Ал шта је ту је, од судбине не побеже.
Бацају нас рибама, неопеване
Стигосмо ми Срби и до мора и видесмо своју срећу.
Цеди се студен из костију. Плочници се пуне нашим мртвацима, а савезничке лађе не стижу. После сам чито – триста деведесет хиљада мртви Срба остало је на обали мора од Скадра и Драча до Валоне. Нису Немци, Швабе и Мађари, ни Бугари морали да нас убијају – могли су нас, комотно, пријатељима и савезницима препустити, ласније бисмо од пријатељске помоћи страдали него од свег оружја непријатељског.
Ето тако, на мору си и лебдиш над понором. Испуштен, неприваћен: туђу милос чекаш, а ње нема. Вуче се гомила болесника и мртваца, нико њи не урачунава и не цени. И што би, мислиш се, нису нас ценили ни они које смо ми својом сељачком муком плаћали, што су се јуче из наши сељачки гуњева искотили – што би нас ценила енглеска и француска господа.
Стево Тулежанац се уплашио, види зло очима, ал бодри – санћим, нисмо ми затурени и заборављени, наши савезници су хришћани, а и ми смо неки хришћани. Нада се неком избављењу, ал кога сад да избављају кад смо помрли, неопевани.
Василије, ко што га је дао бог. Не да, вели, европска госпоштина своје лепе лађе да и оне реде гегуле; погледајте се, вели, па ће вам бити јасно: нису савезници правили своје лађе да на њима скапавају вашљиви Срби, брига је њи што су Срби због луде главе болесни и усрани. Видите, вели, на шта личимо: ми смо руља костура и живи мртваца. Ето нам, вели, вазда смо се трудили да личимо на своје старе, сад смо ко и они, мртви.
Па кад погледаш тако ти и дође. Шалу на страну, тако је и било. Онередисмо ми лађе, баш кад се силазило на Крф. Ја сам био међу последњима, страота погледати шта су костури избљували.
Мало ко је на ногама, синовче. Лежиш у болници. У туђим си гаћама, на туђем лебу.
А мртваце, на гомиле. Болничари само износе. И за мене дошли. Де, бре, што мене! – уплаши се ја, а они болничари се насмејаше: доктор им, кажу, рекао да сам мртав. Који доктор, бре, ваљда ја знам боље од њега, би ми криво, видим на које сам гране спао.
Стево Тулежанац се препо. Знаш ли ти, Милутине, да за нас нема ковчега, бацају нас, вели, рибама, неопеване.
Нема, шта можемо, нема ни за официре – тешим га.
Е да је каки дасака да се за било каки сандук склепа, па да га саране у земљу, каже. Тешко му се и помислити да ће га рибе појести. Ми сељаци, каже, никад досад нисмо видели море. Сад нам се указала прилика, а ми морамо да умремо. И рибе да ранимо својим телесима. Ниси у животу окусио морску рибу, а судбина ти одредила да те морске рибе поједу.
Е па, таке смо ми среће. Ал не вреди нам кукати, него да гледамо како да се преживи.
Мало по мало, наножисмо се ми који смо преживели.
Почесмо и да обилазимо једни друге. И да излазимо из шатора, ко гуштери на прво сунце.
Гледаш околину, гледаш море. Мислиш, дабоме, на Србију. И како ћеш да се вратиш.
Сећам се, ко сад да гледам – изнеше на носилима неког Бранка, мислим да се презивао Јовановић или Јанковић, не могу баш посигурно рећи, знам да је био из Крагујевца. Изнели га војници, он тражио, оће да гледа свет, млад човек, школован.
Придиже се он, и седе на она носила. И он гледа море.
Видиш ли, добро, како се ово море смирило и умирило, најело се српског меса, вели ми, па отежало и чисто придремало, ко убојница.
Ја немам његово око и не познајем море, први пут га видим, ал ми тешко дође. Погледам га кивно, а он придодаје: Вако ће да буде и после рата ако се когод од нас у Србију врати, све ће, вели, да се смири и заборави, ко да ништа није било, ко да смо, вели, штаповима ударали по води.
Боље би за тебе било да те ми однесемо у кревет, теби ово сунце шкоди, кажем му. Видим да је блед и на печате модар, болеснику је и сунце непријатељ, млоге је и оно докусурило. Он неће, оће да чека да види залазак сунца – декламује нешто о сунцу и пучини.
Изјутра њега однеше, дабоме, рибама. Ја после опет гледам оно море и мислим на Бранка, сећам се шта ми је ко јуче реко, па и сам примећујем да је море отежало и да је придремало и да на њему нема ни једне рупице ни тачке тамо где су Бранка бацили, ништа се не познаје.
Певају и плачу
Видиш ти, синовче, мене. Кад ме погледаш у овом затворском оделу и ваког каки сам сад, ћорав и опечен – ти не би могао поверовати да сам ја и у Африци био. А јесам. Премешташе ме, ко и друге, са острва на острво. У туђим прњама, на туђим лађама, по туђим морима, па у Африку. Тамо сам упознао мајора, доктора Ристића.
Мого би ти ја ово казивати и краће, ал није ред због доктора Ристића. Све нас је саветовао. Изађе тако с нама у шетњу, па каже: Чувајте се, браћо Срби, – тако нас је звао, богами, а човек мајор, лекар – ово је, вели, Африка, овде има змија у свако доба године, не би ваљало да и од афрички змија страдамо. Па саветује да се не ишчуђавамо и да не завирујемо да се млого не загледамо у оно што је пред нама. Може се, вели, видети и да се млого не завирује – стра га, ваљда, да се ми не обрукамо у Африци, ал де може Србин да не завирује, све му чудно, ни стока им није ко наша, а растиње – поготову.
И све нас доктор Ристић учи како треба да се дружимо кад на улице изађемо. Немојте бити смешни и збуњени, исправите се и гледајте отворено, ви сте војска, били сте војска, што се сад постиђујете, нисте ви ником ни криви ни дужни, нисте ви овде ником набили огњиште, ви сте заслужили овај таин што вам савезници дају; ви сте, вели, имали своје куће и своју стоку, били сте домаћини у Србији. Ја вас гледам, вели, па ми жао и криво. Кад ко умре, ви се чисто разведрите ко да сте се неком раздужили. То је опасно, вели, то може да буде преносно, са колена на колено, као кака болест – дабоме, доктор учен човек, све зна.
Све је чинио за нас тај доктор Ристић. Трудио се да нас запосли. Да радимо на земљи и око стоке. Зна шта Србина најлакше може окрепити. Дабоме, желео човек да не личимо на гомилу мученика и бескућника који се стиде и света и себе сами, у туђини.
Сањаш ли штогод, Милутине? – пита ме једном мајор, доктор Ристић. Од сневања, вели, здравље много зависи.
Не сањам – слага га, не смедо рећи: сањам гробље без крстача.
Имаш ли деце, Милутине? – пита ме једном, не могу рећи кад беше.
Немам, госн мајоре.
Па што си толико тужан? – пита ме, добар човек.
Ваљда зато што смо чак довде стигли, госн мајоре, што је Србија пропала, а ми по свету базамо. Јес, лепо су нас Французи приватили, свака им час, – подигнем ја вако шајкачу – ама, шта ће с нама бити до послетка.
Он се увати за браду, забрину се, видим ја нисам будала, не може то бити само због Милутина, то је због наше српске судбине. Стоји тако, гледа ме гледа, па вели: Немој да се одвајаш и осамљујеш, Милутине, није теби теже него другима; шарај и ти чутурице ко и други, прави неке свирале, видиш како људи свашта раде, направи неко кресиво за цигаре, да припаљујеш. Што мање сећања, Милутине! Сећања нас могу докрајчити, могу нас обрати ко слана паприку.
Фала, госн мајоре – што друго да му кажем, ал мислим се: да је среће не би ми шарали чутурице и не би били овде, чак у Африци, на туђим оделима, у туђој постељи и на туђем лебу. Свој би ми лебац јели, своји се брда и планина држали.
Те чутурице шарене и те свирале које ми овде правимо и шарамо, то је можда једино што ће српски војник стећи и понети ако се из овог пакла кадгод врати својој кући – тако ми рече доктор Ристић, очију ми.
Значи тако, мислим се, у шареним чутурицама нам је спас, у свиралама које правимо у туђем свету – манем главом. А колико ће ови свирала засвирати у Шумадији и колико ће се чутура напунити нашом ракијом, колико ли ће чутурица стићи за буклије?
Доктор Ристић ме помилова по глави, па оде друге да теши – лепота од човека: син му јединац страдо преко Албаније, убили га Арнаути, а он осто да лечи туђу децу.
Пред повратак из Африке, доктор Ристић нас поведе на наше гробље, да се опростимо од наши мртваца.
Ово смо сад ми на гробовима наши другова и више никад, – вели доктор Ристић – после ће о државним празницима дипломате да им долазе, ал тешко гробовима над којима дипломате сузе лију.
На лађи кад беше, он са нама.
Неко запева: „Јечам жела Гружанка девојка“. Запева и доктор Ристић. Суде небески, како ли му је срце, јединца сина оставио у арнаутским гудурама, ал пева, пусти Србин. И плаче. И доктор Ристић пева због други људи, паметнији је он од нас, зна он да смо ми народ сатрвен, да нам није требало по сињим морима да скитамо, на туђим лађама и на туђем лебу, ал ето, пева, шта ће.
Добро, докторе – питам га ја једном, искористим прилику, насамо – ко је тај Трумбић? Много је у то време причано о Трумбићу.
Шта ће ти то да знаш? – погледа ме он, чисто сумњичаво.
Можда је човек помислио да ме је неко потурио да га шпијунирам – трго се ја, би ми криво. Опрости ми, госн мајоре – замолим га, пођем да одем, али он ме заустави.
Милутине – вели ми – ако ми будемо страдали до краја, неће за то бити крив Трумбић, није нас он довео овамо.
Беспућа под облацима
А кад би оно пред Кајмакчалан, пуковник Ивовић ме позва у своју земуницу – ми смо исписници, можда сам ти реко: кад је он пошо у Крагујевац, на школовање, ја сам га пратио и торбу му носио до јасеничке ћуприје.
Видиш, Милутине – показује ми пуковник вако – ово ти је, вели, Кајмакчалан, висок је иљаду и осам стотина метара. Никад нико од народа европски није ратовао на овим висинама, ником путеви за спас отаџбине и државе нису прелазили преко оволики висина. Наши путеви, вели, воде кроз ова црна беспућа под облацима.
Да л’ је могуће да ћемо и ми Срби и преко њи прећи, мислим се. Зар ми овако ослабили и омалили, па сад преко толике планине. Камењем да нас туку у теме, побиће нас. Не верујем, синовче, а нисам ни онда веровао да на тим висинама има било какве среће за икога осим за орлове. Док је било среће, не смедо рећи, нисам ни знао да постоји Кајмакчалан.
Шта можемо, пуковниче, нисмо ми градили Кајмакчалан, нећемо га ни мерити – правим се луд, синовче, знам како се са официрима разговара – ваљда бог зна шта ради кад је Србима одредио да ратују на највећим висинама, ваљда је решио да покаже шта људи могу, па је изабрао Србе. Пружим му дуванкесу да савије цигару, па велим: Можда је бог тео Србе и на овај начин да испроба, што не би и на висинама кад је испробаво и на мору.
Синовче, збунио се пуковник Ивовић, није му јасно да л’ ја то неки отров просипам, или се можда посмевам нашој судбини.
Кажем ти, гледа ме пуковник, а гледам и ја њега. Што да га не гледам. Он је од мене ближи онима који су одређивали судбину народа – па да се гледамо. Моја је савест чиста, а он нека види за своју.
Ајде, бре, Милутине, сва ће ова наша страдања, муке и патње наше у читанке да уђу; деца ће, вели, унуци и праунуци наши да уче о нама и да се над нашим победама снаже.
Над нашим гробљима – исправљам га.
Па, добро, над нашим гробљима – пљеска ме он по рамену.
Што ме пљескаш, мислим се, нисам ја будала да би живот свој дао због читанке, а поготову не би народ сатро да би га увео у читанке, ал добро -де.
Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче, Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама.
Кад би пред овај други рат, сиђем ја у чаршију, сретнем Марка Дражевића. И бог зна како. Нисмо се дуго видели, а он ми и рођак дође, моја мајка и његова баба сестре од рођени стричева.
Шта ћемо, куд ћемо, ајде у Моравџијину кафану. И све редно: ракија, кафа, разговор. Питам ја како су његови код куће са здрављем, чуо сам био да ми сестра, његова мајка, нешто поболела. Распитујем се ја и за летину, јесу ли средили, како је година понела, кад он мени, ни пет ни шес: Ујаче, јеси ли ти био на Кајмакчалану?
Мени мило, синовче. Добро је, мислим се, да се неко сећа тог Кајмакчалана, да то све није зарасло ко мечки дупе, ил, ко што онај покојни Бранко кад је гледо море са острва смрти рече да ће све да се изравна и да неће остати ни белега наши страдања.
Јесам, велим, како да нисам, био сам на Кајмакчалану. И затегнем ја да причам из једног витиља. И кад је артиљеријска ватра била, и како смо кренули, каки су положаји наши били, немогући, па нас Бугари и Немци туку у томе, и како су за нама остајали наши мртви. И како смо љубили земљу кад смо прешли преко Кајмакчалана.
Е то је била погрешка, – прекиде ме Марко – то је била велика погрешка. А смије се.
Добро, мислим се, погрешка, сигурно да је била погрешка, знам ја да ми из погрешки не излазимо откако смо своју земљу напустили; сети се ја они наши костура и лешева преко Албаније и сињег мора и који ли све острва, па и Африке.
У реду, благо ујаку, грешка, ал која, у чему смо то погрешили? – оћу ја да разаберем и видим шта он мисли.
Па то што сте толико гинули и што се погибијом једнако поносите, то је погрешка. Кајмакчалан није српска земља. Не важи се оно што је било за време Душана Силног.
Суде свевишњи, зашто је он школе учио и по Београду базо – мислим се, ал се савлађујем.
Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу? Зашто ми онда отимасмо ту земљу од Турака дванаесте? Мислим се, синовче: имадосмо ли ми нека друга посла, него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и не ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?
Ето, не вреди вам се вајкати, тако је то са нама Србима, ми прво изгинемо па се после размишља да ли је то тако требало да буде. Други су друкчији, они прво размишљају, па онда ако икако могу, не гину – смеје ми се у брк.
Добро, благо ујаку, има ли још Срба који мисле као ти? – питам га, а под грудима поче да ме стеже. Залетеше се у ме оне слике и прилике; сети се пуковника Ивовића, и оног разговора у његовој земуници, сети се погибије Милића из Калањеваца и Манојла из Гуришеваца – ал, добро, трпим, оћу да видим шта је и како је.
Има, зар не чујеш и не читаш да вас Кајмакчаланце називају „кајмакчаланским аветима“.
Ја гледам, а овде ме притегло, усковитло се Кајмакчалан око мене, ал се уздржавам, не дам рукама на вољу, рођак ми је.
Добро, благо ујаку – све ја тако њему лепо, а длан оће да ми се откачи – добро, а ко то тамо по Београду тако нас „кајмакчаланским аветима“ назива, који су то Срби тамо? Рачунам, школац је, студент је, дружи се са људима, чита књиге и новине апсили су га, због тога је и школу забаталио. Да је среће, он би одавно судија био, ал ето, бави се неком политиком. Деде, благо ујаку, реци ти мени ко су ти људи што су сад накнадно тако паметни?
Он рече, не могадо све упамтити, знам да помену неког Ристића и још неке списатеље. Сви они сад пишу и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас и да сад, како чујем, говоре да смо ми њих окупирали осамнаесте. Што ми нисмо њи пустили да се они сами ослобађају и стварају своју државу Македонију, ако би им дали Бугари? Што да Македонија за нас буде три пута гробница, па да нас сад и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је то лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидика пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине… Зашто да испаднемо смешни на крају?
Лепа села и вароши
Да кажемо, паде Бугарска. Одоше Бугари својим кућама. Нама команда не даде да одемо у Бугарску. И боље, кака је срећа бити некоме окупатор, барем ми знамо шта је окупатор, прибогу, зар је срећа за човека да пржи бабе и убија туђу децу. Фала нашој команди те тако испослова то са Бугарима, па се ми њима не светисмо за Сурдулицу, Топлицу, Јабланицу и друга њина зверства, што да будемо ко они.
Дадосмо се ми за Немцима. А они, људи, дабоме, беже својим кућама, не можеш и’ стићи. Василије се, сећам се, шегачи: Благо Немцима, вели, они људи иду својим кућама, а ми ко да своји кућа немамо, протутњасмо поред своји села ко поред турског гробља.
И другима тешко, били би ради да сврате, да виде шта је и како је са родбином, али официри ни да чују: није сад вакат да се Србин са родбином цмаче, него да се иде преко Саве и Дунава, да заузимамо земље у којима живе Јужни Словени. Сад се остварују ратни циљеви Србије.
Да бог сачува. Не дају ти одмора. Држе нас ко ђаке. Уче нас о Јужним Словенима. Терају нас да певамо о братству и једнородности. Не смеш рећи: нека те песмице певају Јужни Словени, доста је од нас, ми смо своје одужили.
Па богами, синовче, тешко ми је учити. Шта у моју главу може да стане кад је препуна црни успомена. Али ко те пита. Само напред. Поспадасмо с ногу по оним крајевима што су дотад били аустријски.
Нећу да грешим душу – лепа села и вароши. И народ лепо обучен, нигде опанка, нико поцепан. Домазлуци уређени, ником цреп није фалио, ни на свињцу.
А наши, онако траљави и табанисани, завирују кроз капије, погледају у дворишта, гледају штале, оборе. Жељни људи домазлука, трапуљају и гледају. Чуде се како је све очувано и уредно. А капетану Тополцу, видим, није право, постиђује се. Није се овде ратовало, ни сад ни раније, није се ни устаничило – објашњава нам, видим, стра га да се не обрукамо, жао му, ваљда, наши људи. Нису, вели, овде људи ни буне дизали, није њима било као нама, они су се са својим душманима договарали и нагађали.
Које смо ми судбине – маше главом Стево Тулежанац – божију ти мајку и нашој судбини и нашој Србији, колико нас је коштала; како се, вели, међу нама не нађе когод за каке преговоре и нагодбе са непријатељима.
Е па, не вреди нам се вајкати, свак има своју памет и своју душу које му судбину одређују – кези се Василије.
Величко Величковић, наредник из друге чете, пришио чин, посто наредник, одело преправио, затегао се, ушчустрио се, чини ми се да се био и намирисао, таки је човек био, ваљда му то и од имена и презимена долазило, све је био жељан неке величине и изгледа, волео да се дипли и гланца, па се вако заустави пред једном капијом, а ту стоје две девојке. Разговарају нешто, види се лепо да једна испраћа ону другу, а Величко Величковић млад човек, оће нешто да упита, нешто поче за цркву да припитује, а оне девојке се само погледаше па наставише свој разговор, али видим ја, журе оне да се поздраве, не гледају нас ко смрдљиви сир.
Он зна француски, реко ја за Величка, оћу да га учиним мало виђенијим. Он, веселник, стварно био научио нешто француски, тамо по француским болницама по Африци и по Солуну, много је волео да се дружи са Французима.
Оне девојке се погледаше и растадоше, одоше без речи, видим, не верују да Величко зна француски; видим, бре, да им ни најуреднији и најличитији међу нама ништа не значе.
И причам ја после то капетану Тополцу. Волео би да могу и оном учитељу из нашег села и поручнику Гарашанину, и Младену Марковом, а највише би волео да могу краљу и Пашићу.
Капетану Тополцу, дабоме, није право. Љутка се на оне девојке. Оне, вели, не знају шта је војска, никад своје војске овде нису ни имали, оне мисле да смо ајдуци. Упишуље, вели, мисле да су испред нас, да су цивилизована Европа. А та цивилизована војска у којој су њини служили весала је по Србији и по Срему српску децу и жене. Дабоме, та војска је весала, није српска, српска се војска ником није светила, ни једино дете није од њени руку страдало. Могли сте им то, вели, рећи.
Ама што је то мени потребно да се ја са девојкама прегоним и да доказујем ко је ко. Да је среће, мислим се, ја би поодавно био у својој кући и са својом правом родбином.
Мештани нас, синовче, посматрају ко да нисмо победници. Чуде се људи да смо ми овако малобројни, уз то и табанисани, победили војску коју су они с дивљењем гледали на парадама.
Јован Венчанац, пао на калдрму, бацака се, а мештани гледају. Не дај се, Јово – шапућем му, не знам како да му помогнем – ови људи нас не познају, помислиће да смо ми ове бољке од куће понели, да су нам урођене, не знају они да смо ми те болести у рату стекли, откуд они могу знати да живи људски створ с нашег пута није мого читав да се врати, нису ни коњи наши могли да опстану.
Жене окрећу главу, не могу да нас гледају: победници ударају теменом о калдрму, пена им на уста избија.
Сети се ја опет учитеља из нашег села, и Младена Марковог се сети, и поручника Гарашанина, и мог исписника пуковника Ивовића. Он ми је, веселник, говорио да се у неку велику књигу уписујемо, а ми, ето…
И они међу нама који су се дуго кинђурили да би личили на победнике – спласнуше, чуше да нас овде, у крајевима које смо ослободили, називају србијанским геџама, гегулама, геацима, па и циганима.
Па кад већ помену те „геџе“, онда и ово да ти кажем. Била је зима. И снег нападао. А ми по селу, а село није ко наше, њино село велико, веће од наши варошица. А по сокаку гуске. Имају гусака и патака, боже сачувај.
Геџе, геџе! – вичу деца, руже нас, викну па смугну иза капије. Па опет: Геџе! А ми ко попишани.
Ама које геџе! – скиде пушку Стево Венчанац, па затеже и опали по оним гускама.
И други скидоше пушке, па на гуске. Пршти перје, гачу гуске. Шта би, сунац ти!
Престанине, људи! – вичем, нису гуске нама ништа криве.
По двориштима, иза капија, наста дозивање и кукњава, за гускама.
Бежи, Станко! – повучем га. Ово на добро испасти неће, чујеш да се за гускама кука више него што се у Мачви кукало за децом и женама. Ударисмо сокаком и залутасмо. Једва се бивака домогосмо.
Сутрадан, дошли цивили да се жале због гусака. Нас постројише.
Капетан Тополац изађе љутит, види се, намиче шајкачу на очи. Цивили за њим. Све обучени људи – црни шешири, црни капути, рукавице им на рукама, лако је њима на мразу.
А мене баш копка. Да л’ ће капетан Тополац сад да пусти ове да се шетају поред строја и прстима показују у нас ко у лопове. Само би требало још и жандаре швапске да доведу да апсе нас који смо њину царевину срушили, само би то још небеса могла да нам приреде.
Војници, ви знате да вам ја не могу и несмем рећи да сте се осрамотили и зато, каже, ја узимам вашу бруку на се, јер сам се доста окитио вашом славом.
Војска заурла. Бацају капе увис. Мени мило. Тео би да викнем: фала ти капетане, што нас једном узе у заштиту и с нама подели бруку и срамоту.
Добар беше капетан Тополац, ал и он страда. У лудници. Штета што га немадосмо за овог последњег рата и окупације.
Ал, добро, идемо даље.
Излазимо само у групама, ко овце у стаду, покуњени и ко да смо неком нешто криви, па и пред собом се смејуљимо ко да смо у крађи поватани.
Ајде, Милутине, са мном – позва ме капетан Тополац – идемо да попијемо коју.
Мени мило, нећу да кријем, скоро ћемо се ваљда и растати, па да попијемо. Ја за њим, у кафану, а он, официр, бре, ал занишанио астал у ћошку, најдаље, ко да није официр и онако личит, ко да се од неког крије или због нечег постиђује.
Док смо гинули, млого смо веровали – рече капетан и завеза, ни једне више да прослови, а пије, једна чаша другу стиже. Како ли ће овај устати, мислим се, да л’ ће се пред овим светом обрукати. Видим шта га мори, па се мислим: доцкан, господо официри, доцкан.
Што се ти љутиш, синовче, говорим ти како је било.
Терају нас да маршујемо. У строју. Треба, говори се, да покажемо која смо ми војска, то тражи од нас неки одбор Јужни Словена, нисам му никад име запамтио. Много је овде, кажу, они који нису волели ћесарску војску и влас, па треба да се види да смо и ми регуларна војска.
Па зар није од нас довољно што смо срушили ту ћесарску војску и влас, мислим се, него треба сад да се чустримо и да лупамо израњављеним ногама и распаднутом обућом по аустријској калдрми – ал шта можеш, ствара се велика држава.
Маршујемо, а нема оног реског звука у кораку нашем – није наш корак ко што је био; ама, ни заставе наше нису за параду – изрешетане су и окрвављене, исувише.
Ни песма нам није да се можемо њоме поносити – нису то више оне песме које смо певали кад је Србија полазила да се брани.
Отпевасмо своје – добацује Стево Тулежанац, види он да се ником не пева и да нема шта да се пева.
Нема ни они девојака о којима се причало док смо амо долазили, шегачи се Космајац. Не видесмо ни децу да пред нас цвеће бацају ко што се очекивало, нико крчаг воде да изнесе да нас жедне напоји. Никако му, вели, не иде у главу зашто табанисемо, коме чапрездиван правимо. Ови што нас посматрају ваке, могу помислити да смо ми победили случајно, ил неком грдном погрешком.
Не спрдам се, синовче, не ја, богами, судбина се спрда.