недеља, 14 априла

ИСПОВЕСТ РАТНОГ ДОКТОРА СПЕЦИЈАЛНИХ ЈЕДНИЦА ПОЛИЦИЈЕ МУПА СРБИЈЕ ДР ДРАГАНА ПАВЛОВИЋА Како смо заборавили наше ратне хероје! Случај Жута кућа!

Доктор Драган Павловић педијатар у Дечијем диспанзеру у Ужицу током НАТО агресије боравио је на простору Косова и Метохије као лекар Ужичког одреда Посебних једница полиције МУП-а Републике Србије и бринуо оздрављу како полицајаца Ужичана, Шапчана и Коцељеваца који су се придружили овој чети, тако и албанских цивила. Ова једница је храбро учестововала у најжешћим окршајима са терористима УЧК на подручју Дренице, али никад нису прекршили кодекс ратовања ни Хипократову заклетву.

Ово је његово сведочење из записа о тим дешавањима, које је он уступио уз дозволу Верољуба Бабића, уредника Коцељевачке ревије, преносимо у целости и без скраћивања:

Да ли рат оставља последице на учеснике, који су свашта доживели, видели, остали трајни инвалиди, били рањени, психички растурени? Док је рат трајао, док су се борбе водиле, колико је ратника погинуло, зна ли се њихово место или су нестали, изгубио им се сваки траг да су икада постојали. Ако су били заробљени, каква мучења су доживели, а нису стигли да се убију. Можда су били изненађени, да нису стигли ни да реагују, јер свуда су замке у које можеш лако да упаднеш. Милости нема. Њихова тела су раскомадана, део по део. Ужасни крици не вреде ништа, смрт је олакшање, али умирање је споро и сурово. О чему ли су размишљали док су их секли и масакрирали? Да ли су тражили милост док им се живот гасио? Ако знамо за ужасну “Жуту кућу”, где су многи нестали, где су им стручно узимали органе и продавали капиталистима који су хтели да продуже свој живот уништавајући туђи. Они су имали паре, а заробљеници само бедне животе. Да ли су их прво убијали, па онда узимали део по део који се може заледити и транспортовати тамо где је неопходно? Или су им живе органе вадили, док је срце још пулсирало у хируршким рукавицама. Колико људи је нестало? Колико муке њихових породица је остало? Само их интересује истина, где су им делови тела, јер нису сви за употребу, нешто се мора и бацити. Где су закопани, како их обезглављене препознати? Сви докази који су постојали и за које се зна да су сигурни, да је “Жута кућа” највећа тајна злочина, највећа патња унесрећених, заиста постоји.

Како се десило да докази који су били оригинални нестану? Како је свет глув и нем да не реагује на тако нешто? Они што су добили органе, мудро ћуте, не занима их одакле су стигли, јер су их платили и продужили себи живот. Да ли им се дух унесрећених мученика у њиховим изнајмљеним телима некада јави? Да ли осете неке чудне знаке које до тада нису имали? Како ли спавају? Да ли сањају крике и јауке који су постали део њиховог тела? Или су равнодушни, безосећајни, јер су живи. То им је најважније. Можда и не знају ко им је продужио живот? Нису видели касапски нож, хируршке рукавице, нису чули ропац, нису видели крв која шикља из пререзаног врата? Толико питања, а нигде одговора. Они који су знали, били сведоци, нестајали су један по један. Нема ко да каже истину. Ко ће признати такав злочин када нема сведока. Затворени су, суди им се, али не и за “Жуту кућу”, нико је више не помиње. Мртви не говоре, живи ћуте, свет окреће главу на другу страну, јер ништа се није догодило. Њима су потребни докази, које су имали, али су их уништили, зато што су и они били учесници у том злочину. Породице пате годинама, и полако у сузама умиру. Пале свеће, носе слике својих најближих који су нестали. Њихова једина жеља која их још држи у животу, да правда победи, да пристојно сахране најмилије. Да имају своје гробове, а не да им душа лута и тражи своје тело, тражи своје органе који можда плове јахтама, лете авионима, уживају у својим вилама. Нестала је и последња нада, као што су нестали они за којима годинама трагамо. Сурова истина никада неће угледати светлост дана. Злочинци су јединствени, код њих постоји завет ћутања. Њихов крвави новац купује истину, купује њихову слободу. Они су сигурни, знају да казне неће бити. Ко може да их казни? Њихови саучесници, гласници смрти са одорама инквизитора, али само за Србе.

За њих они су ослободиоци, хероји који ће у њиховим злочинима наћи, ослободилачку борбу за независност Косова и Метохије. Сама реч слобода поништава све њихове злочине и они постају хероји запада и Албанског народа. Како опростити такве злочине, а бити верник? Причање, без слушања. Молитве, без одговора. Нестали без гробова. Душе страдалника лутају Косовом тражећи свој мир. Улазе у своје напуштене, запаљене куће, нико их не види. Нико не осећа да су они ту, јер немају где да оду. Небо их не прима, јер су обезглављени, без делова тела, без опела. Они се не чују, јер немају гласа, јер су крици утихнули. Једно је сигурно, душе несталих, побијених, остаће у својим срушеним кућама, на својим огњиштима, да без гласа, јаука и страха бране последње уточиште јер другог немају, нити ће га наћи. Њихов отпор биће већи и јачи јер они немају животе, немају више страха, имају само Косову и Метохију, а то им је довољно.

Познају своје крвнике, своје џелате, биће ту, пратиће их, улазиће им у снове, неће моћи да спавају. Сањаће своје жртве, будиће се у кошмарима. Ма колико злочинци били безосећајни, хладни, прорачунати, са годинама губе ту оштрину, постају слабији, постају рањивији. А душе лутајућих мученика имају доста времена, они чекају тај тренутак који ће сигурно доћи. Ко нема савести, имаће авети. Прогањаће их до судњега дана. Испаштаће за своја злодела. Чека их суд Божији, показаће колико су храбри. Добиће милост као и они што су је давали. Добиће патњу коју су заслужили. Нико не може да прође некажњен. Казна је за свакога према делима која су чинили. Они немају душу, они имају само пустош. Божије милости за њих бити неће. Освета светаца косовских манастира осудиће их да лутају по беспућу, боси, крвавих ногу, проклињаће и себе и своје западне сараднике, али нико им неће моћи помоћи. Нека осете патњу, бол и очај несталих. Нека њихова имена остану и нека се стално помињу као тешки злочинци, као пријатељи запада, какав је и он био према нама. Добили су судбину, па нека уживају у њој.

Ако је неко био учесник рата, није могао да прође без последица. Ко је преживео, а свашта доживео, његов живот се потпуно променио. То нису исте особе које смо познавали. Они су замишљени, заробљени негде у прошлости, из које никако да се врате у садашњост. Причају, али њихови погледи су одсутни. Њихове породице их не препознају. Да ли су то они исти људи који су уживали у животу, који су се смејали и били срећни? Нису, нити ће икада бити. Њихове трауме, промениле су њихову личност. Изгубили су себе, негде у рововима у борбама. Психички измењени, понекад без разлога постају агресивни, имају неки бес, који се јавља повремено, изненада, без најаве. Њихов сукоб са собом, са својим демонима, оставља трага и на породицу. Сви пате. Када бес прође и када се смире, осећају кривицу, грижу савести, зашто су били груби према својој деци, према жени? Постоји ли неки јак разлог за то? У својој глави траже неко оправдање, али ништа паметно ни разумно не налазе. Разочарани у живот, замишљени у даљину, само ћуте. Набораног чела, подигнутих обрва, схватају да је живот бесмислен. Више не знају ни ко су, ни шта су, ни где су. Послом нису задовољни, ако га уопште имају? Само црне мисли су присутне. Избегавају дружења, отуђују се од породице и пријатеља. Постају усамљеници јер све им смета. Очекивали су нешто, а добили су само несаницу, ноћне море, ратне снове, који су тако реалистични као да су се тек десили, јер су се нагло пробудили. Под таквим утиском који траје цео дан, очекују шта ће им се десити. Пријатељи их већ избегавају јер нису занимљиви за њихово друштво. Породица трпи, осећа да се нешто дешава. Нема разговора, нема више нежности ни емоција. Отуђују се, постају странци. Где је нестала љубав? Где се изгубио онај насмејани човек кога су сви волели. Био је занимљив, причао вицеве, увесељавао друштво. Нестао је, ратни вихор је однео његов осмех, његов живот. Остала је туга, замишљен поглед. Рат је некако и прошао, али мир не може никако. Како да живи тако? Бол је толико јак да га осећа и преноси другима. Они то нису заслужили, а није ни он. Па ко је онда крив што је изгубио себе? Сви га окривљују, више немају разумевања за такво понашање. Он се бори да се промени, али не може. Нико не препознаје прави разлог његове промене. Ако му предложе да иде код психолога или психијатра, наљутиће се. “Нисам ја крив, ни луд, држава није учинила ништа за мене, а ја сам је бранио”. Ко си ти да тражиш нешто од државе? “Твоја је дужност да идеш у рат и да је браниш”. Какав ћеш се вратити то никог не занима? Ако погинеш, породица ће добити телеграм саучешћа, и то ти је довољно. Шта хоћеш више? “Буди захвалан што ниси изгубио посао, мало си деградиран, али то није ништа. Могао си и да одговараш што си ишао, што се ниси склонио, као и многи други. Сада би могао мирно да спаваш, да добјеш боље место, да пијанчиш са нама, а не да зуриш у празно“. Немаш никаквог циља, ти си срамота за нашу службу. Те речи су га погодиле. Оџвањале су у његовим ушима као црквено звоно за празник. Све му се смучило, одвојио се у страну и гласно причао сам са собом. “Зашто нисам погинуо, када сам могао? Како ме нико не разуме? Да ли сам крив што сам остао жив? Зашто ме живот тако кажњава? Где сам то био? Зашто сам се вратио?” Речи без одговора. Разумевања нема. Промашио си живот, време када си се вратио, одликовање за храброст које си добио, сада ти је омча око врата. Има ли помоћи за тебе? Растурио си породицу, сви су те напустили. Губитниче, ти немаш среће. Ниси погинуо када је требало. Био си слављен као херој, а сада си обичан бедник. Не уклапаш се нигде, иди одакле си и дошао. Немој се више враћати, јер си изгубио и овај посао који си једва добио. Нема излаза, опкољен је са свих страна. Обруч се стеже, гнев расте, очи му севају као муње. Речи које су ођекнуле, био је то урлик ратника преживелог у страшном боју. Ставио је медаљу за храброст, извадио службени пиштољ, ставио га на чело и задње речи које је изговорио пре него што је повукао обарач биле су:”Сада ћете видети како се умире у миру.” Пуцањ је ођекнуо, глава је пала на сто. Све је утихнуло, осећао се мирис барута и крв која је капала на под. Он је нашао свој спокој. Снашао се у рату, а убио у миру. Одржан је величанствен говор о његовој храбрости и јунаштву. Почасна паљба са три плотуна испратила су ратног хероја.

 

Како су прошли други, хиљаде њих? Да ли су имали више разумевања од својих пријатеља, породице? Да ли су добили боље или горе радно место, или су прошли слично као наш херој? Учеснике рата који су преживели, али са траумама које су оставиле последице, промениле свест, као и рањеници који су постали инвалиди и сви они са видљивим и само њима познатим променама нису заслужили такав третман у друштву и животу. Били су одбачени, као истрошена и потрошна роба, били су кажњени, испоручивани светском суду где су добијали доживотне робије. Ратни команданти чије се способности и стратегије проучавају у многим земљама, који су бранили отаџбину, испоручивани су као ратни злочинци, који се никада живи вратити неће. Какав смо ми то народ? Кога ми то славимо, а кога дајемо? Славимо наше поразе, наше издаје, а дајемо наше браниоце, онима који су нас уништили. Шта значи реч Отаџбина? Како повратити веру у земљу, како пробудити патриотизам? Па ми смо га својим чињењем уништили. Све што је било свето за једну земљу нестало је. Ратници постадоше просјаци, хероји ратни злочинци. Сви осуђени, нико невин. Зар је злочин бранити земљу када је у рату? Изгледа да јесте. Заклетва више не важи. Па шта смо постали? Шта ће нам границе? Шта ће нам држава када је не смеш бранити? Ако преживиш, какав ћеш живот имати? После 21 године од рата, ми смо проговорили, а за то време ћутали. Да смо такви били у борбама, нико не би преживео. Ћутимо само у миру, па од кога се то плашимо? Од кога се то стидимо? Па где нам се изгубила храброст? Где је нестао онај пркосни народ који је био на мостовима и играо док су бомбе падале? Да ли ће ико икада разумети шта се дешава? Ко смо ми? А шта смо били? Кога бранити, када ти забране одбрану? Кога послати у неки рат, а припремати му оптужницу? Као да смо заборавили шта се све десило. Мир нам је донео велико зло, изгубили смо себе, постали смо неки други људи. Заборавили смо на борце, ни имена не смемо да им помињемо, да им не би нанели зло, да не би одговарали јер су храбро гинули, рањавани, психички измењени, били кажњени што су остали живи. Они који су бежали и скривали се, они им држе лекције и суде им. Када храброст постане мана, а издаја врлина, онда се јавља гнев и погађа све оне који су учествовали у отаџбинском рату, трпели последице, понижења. Треба знати ратни ветерани нису кукавице, нити ће икада бити. Заборавили смо на издаје у миру, њих је било и увек ће бити, али биће и нас који се не плаше последица када неко нападне нашу земљу. Грмеће небо, гореће земља, васкрснућемо из пепела, наше главе вредеће више мртве него нечије живе. Огорчени, пуни гнева, жељни правде, памтиће нас поколења јер ми смо исти народ, исти они на Церу и Колубари. Потомци Живојина Мишића. Заборављени солунци, а слављени после сто година. Увек је тако било кроз нашу бурну историју, када се сетимо хероја. Заклетва дата једном, важи цео живот. Ако смо очајни, нисмо немоћни. Ми немамо страха, али зато имамо храбро срце, имамо оно што нико нема. Имамо Косово и Метохију. Моћне силе су биле и нестајале. Наш тренутак када дође, бићемо поносни и Лазарева глава, која светли показаће нам пут уз Божију помоћ и нашу одлучност, многи ће бежати преко планина, ако имају где.

 

 

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.