субота, 20 јула

Слободан Данко Поповић – Књига о Милутину( VI део)

Перорез

 

Не знам како се оно место зваше, знам само да је било у недељу, чуло се црквено звоно у даљини. А ми се око швапског барјака отимамо. Да бог сачува. Мајку једни другима псујемо на истом језику. Стењемо. Цепамо једни другима утробе. Не знам што ли нам је швапски барјак толико устребао, зашто због једне крпе да изгину толики људи. А мени баш западе да отмем онај барјак.

Поручник Гарашанин ме пофаљује пред стројем. То диже углед свима нама Шумадинцима – каже.

Бог и душа, волео би да смо ми Шумадинци угледни по чему смо и били, по дебелим свињама и биковима, по сувој шљиви и ракији.

Ту је погинуо и Аксентије, фамилијаз наше школе. Јурнуо на бајонет. Пробуразили га због шарене царске крпе. Закопали смо га. Док сам га затрпавао, пролазило ми је кроз главу како је Аксентије слушао учитеља док је овај причао деци како су се наши стари јуначили, за го нож ватали и око барјака се отимали. Па ето, и наш Аксентије тако, ко наши стари из прича за децу. А шта ја да кажем његовој деци ако се кад вратим кући па и’ сретнем?!

Ту је Војислав Дикинац грдни рана допао. Крнут бајонетом. И он види шта је и како је. Шапуће ми – не може да говори – да узмем онај перорез и да однесем његовим укућанима.

А тај перорез јуче му дао престолонаследник, кад је обилазио положаје, па Војислав сав срећан беше. Фалио ми се да ће перорез однети кући, да се Дикинци њим поносе. И да га чувају. Велика је то ствар. Поклон од будућег краља. Која кућа има таки перорез?

Ја тражим онај перорез, не могу да га нађем. Преврћем џепове, торбу – нема га. Тражим га по слами, нема га, а Војислав ми га у аманет даје да га носим и предам његовим укућанима.

Шта да кажем Војиславу, он умире, а перореза нема. Ваљда му испо негде док се крџумо по војишту или док су га рањеног овамо носили. Не верујем да му га је когод укро.

Жао ми Војислава и криво ми на престолонаследника, што је дао перорез једном мученику, Дикинцу. Да му није дао, може бити да би се Војислав мање јуначио и, може бити, не би погинуо.

Војислав је умро пред нама, и лепо смо га закопали.

Ти дана многи нам се предадоше. Заробисмо и официра. Па седимо, тако, и причамо. Један из Загреба, Србин, распричао се: није Србима у Аустрији ништа лакше и лепше него Србима у Србији. И тамо Србе прогањају. Апсе. Насрћу на куће и имовину. Лупају излоге, растурају радње занатлијама и трговцима, Србима.

Зашто, бре? – питам ја пред свима.

Како, зашто? Па због принца Фердинанда.

Добро, је л’ то Швабе тако поступају са српским живљем? – питам.

Ама, каке Швабе, радићевци и франковци. У Босни, чујем, још црње, Србе расељавају, у логоре трпају, имовину и куће отимају…

А, то ли је, мислим се.

 

Ми смо народ сувоземан

 

Потерали су нас преко Саве, у Срем. А са чим, брајко, с којом војском да пређем Саву? Немаш понтоне, а имаш сељаке који не знају да пливају.

Људи се поткочили, не иде им се преко воде. И стока се узнемирила, предосећа воду. Волови искрећу вратове, гледају у нас, а ми не смемо стоци у очи погледати. Суде небески, како ли ће нама наша команда у очи погледати!

Клопарају точкови испод топова и кара, топти коњица. Шљука пешадија. Ама није то као кад се ми по Србији крећемо.

Приђем уз обалу, страх ми се у кости завлачи – зар смо ми војска која може да пређе преко толике реке.

Што ли нас овако натоварише? – вајка се Павле.

Придржавајте се за волове – саветујем ја – волови нам могу на води значити више него на орању. Једино нам они могу помоћи.

А мост се љуља.

Официри вичу да се жури и да се отаљава.

Држим се Павла и Василија, да се не раздвојимо у помрчини и гужви.

Де смо ово? – пита Павле.

Што ће ти то да знаш; све друго знаш, само ти то фали – идем ја за командом.

На добром нисмо, нити смо му се упутили; подавиће се и они који од нас боље пливају – вели Василије.

А Павле никако не престаје да запиткује. Стало му је да зна де је и куд је кренуо.

Тамо ћемо, преко, у Мађарску, да освајамо Аустрију, да ослобађамо нашу браћу; тамо живе наши људи, тамо су наши манастири и кости наши владара – све тако Василије, па се, тек, окрете мени: Добро, Милутине, ти си виђен човек – био си најбољи ђак; учитељ Зарија, бог да му душу прости, тебе је ценио и уважавао мимо нас остали, ајде ти, брајко, сад нама реци куд нас воде.

Ја ћутим. Газим опрезно, старам се да не изгубим њега и Павла. Чекам да нас са те стране де су наши манастири браћа дочекају врелим оловом. И требало би. Ко нас је звао да и ослобађамо? Да је њима до ослобођења, ослободили би се и они сами.

Докопасмо се ми некако обале. Загазимо у житку земљу. Једва извлачимо ноге из блата.

Жао ми стоке – куд је водимо, оволике наше волове и коње. Ако смо решили своје главе да погубимо, зар морамо и стоку да упропастимо. Зашто оволику имовину да шћердамо, у туђој земљи? Нисмо је на коцку заимали.

Мислим ја тако и гледам ону равницу, кад ли Павле Кезун подвикну: Лези, Милутине, нико те, вели, није на рабош узео!

Да л’ рече ил не рече, засу нас ватра из топова. Пршти земља, свира шрапнел. Василије псује погану швапску мајку. Павле – луду српску мајку. И браћу. И ослобађање. И манастире. И ћивоте краљева и великаша. Зар због мртвачки сандука и краљевски коџања да изгинемо!

Осуше и митраљези. Туку све више и црње. На равници си, ко на длану. Ојадише. А како да бежиш, уморан од пешачења по меким њивама, у опанцима распаднутим.

Једном пред вече, отуд од села за које рекоше да су Шашинци, нападе нас и пешадија. А ми, суљај, одступај.

Коњица! – повикаше однекуд и осуше ватру, да нам не би зашла за леђа.

Прекини паљбу! – повикаше опет. Није коњица него артиљеријска запрега и није непријатељска, него наша.

Геџо! Псују нам и српску мајку, туку и јуре. Геџо, куд ћеш сад кад не знаш да пливаш? Ето, они знају да ми не умемо да пливамо, а наши то нису знали. Боже, што нам бар не посла непријатеља који не зна наш језик!

Шта нам је ово требало, Милутине – гледам онај јад и пропаст нашу.

После нам официри објашњавају како смо у Срем кренули да помогнемо наше савезнике, да Швабе и Мађаре вежемо за себе. Млого је то корисно за савезнике, говоре. Да ми нисмо ударили на Швабе и Мађаре, они би на Русе ударили још више. Ми смо се, кажу, одужили својој словенској браћи. Ко ће ако Срби неће.

Е баш добро што смо опет страдали за неку словенску браћу – мислим се, ал ћутим. Стално нас с неким братиме, па на се пртимо што нисмо кадри понети. Зар смо ми нека сила, ми треба једном да погледамо сами себе и да се измеримо па да знамо колики смо. И чуди ме да смо тако велику славу – ако је веровати да она о Србима кружи по свету – олако утопили у бесловесну водурину. Зар круна и влада нису знале каку војску имају? Што су се стиделе пред савезницима, зар нису могле рећи да је њин народ сувоземан и да не уме да плива?!

Мучи то, синовче. Питаш се ко си и шта си ти тој твојој држави, ко су јој и шта су јој нолики људи сто изгибоше и у бесловесној водурини се подавише.

Увребам прилику да приђем Младену насамо и све му скинем са срца, а он ме резили: Не може се, вели, о томе судити из сељачког опанка. То су крупна питања историје и политике, твоји су, вели, видици скучени, Милутине. Ти, вели, говориш ко да ти је Срем туђа земља. Срем је, вели, наша земља, у Срему живе најбољи Срби. Колико је само наши из Шумадије у Срем и друге крајеве Војводине пребегло од Турака. Знаш ли ти, Милутине, колики су сремски Срби страдали само овог рата због тога што су Срби? Они су нас помагали и за време Устанка и помажу нас и сад.

Ја се помео. Немам ја ништа против Сремаца, знам ја за Сремце, али се питам коју су вајду они имали од нашег лудог страдања.

То су, Милутине, крупна питања за тебе, то могу да разумеју људи школовани – љутка се Младен.

Добро, мислим се, терај даље…

 

Нисам дозволио да ми Рака „Троцки“ соли памет

 

Добисмо ми битку на Стрмову. – Мртваци на све стране. Ја и меркам. Решио сам – оћу да се обујем, нема ту шта да се крије. Меркам неке чизме или цокуле, морам неког мртваца да изујем. И не помишљам шта би ми Живана, и шта би ми мајка рекла, нема се сад за то времена. Западе ми за око један са фесом на глави. Учини ми се да је мртвац мога раста и моје снаге и да је ногат ко и ја. Што да га не изујем, нека и мене изују ако погинем. Нисам у рат пошао да се обувам и одевам, ал кад сам те среће, обућу се, нећу више воду и блато да трпим у опанцима. Јеврем ми за леђима богорада: Немој, Милутине, са мртваца непријатељског да скидаш обућу, стићи ће те несрећа, вели, скини је са нашег мртваца, има и’ – показује ми рукама на стрмовачке положаје.

Како са нашег, мислим се, ми смо боси ил нам се обућа распала, да се не лажемо.

Приђем ја другом непријатељу, он подофицир. Крупан човек и кракат. Мојег раста. И њему фес на глави. То ми одговара. Лакше ми је њега да изујем него неког правог Швабу. Швабе би ме било стид, овога није, ово је потурица, некад је био Србин па се потурчио и сад, ево, на Србина кидише.

Скинем ја једну чизму – добра чизма. Вучем другу, а мртвац тек помери ногу. Престрави се ја, потего за нож.

Не, брате, ја сам Босанац! – придиже се мртвац, испружи вако руке према мени. Моли. И показује ми да има фес на глави.

Јеврем се зацери: Остаде ти, Милутине, без чизме, вели, неће чизма на твоју ногу.

Добро, бре, Босанац – питам га – јеси ли ти досад знао да си Босанац и да си ми брат, или си то дознао тек овде, на Стрмову? Од кога сам се ја досад бранио и од кога ја морам да бежим са своје земље – не дозвољавам да ме прави будалом. Знам ја ко је мени брат. Томе не треба да ме уче ни краљ ни влада. Па је л’ тако? Како то да је мени Босанац брат, је л’ ја нисам брат Босанцу! Заврљачим ону чизму, сетим се нашег учитеља и станем га псовати за све што нам је о Младобосанцима причао: да ће сву Босну да дигну и са нама да се сврстају.

Рака „Троцки“ брани заробљеника. Не дирај човека, Милутине, вели, није он крив за клања и вешања деце, жена по Мачви, ово није рат народа, ово је, каже, рат царева. Прави се важан Рака опанчар, што је видео неког Троцког у Београду, ако му је веровати, и што је ишао на те првомајске излете.

Какав рат царева, Рако! – дернем се, не дозвољавам да ми Рака Троцки соли памет. Сви цареви света да су се скупили и преко Дрине и Саве да су у Србију упали заједно не би онолико жена и деце поклали, нити би могли онолике куће попалити и онолику стоку одвести.

 

Није нам Пашић донео вашке

 

Само што Србију повратисмо, кад удари тифус. Ара ли, ара. А ми се брани белим луком и ракијом. Ту помреше Радован из Драгоља, Веселин из Јеловика, Станиша из Стојника, не знам како се зваше Трта из Јагњила и многи још. Да бог сачува. Павле и ја одосмо до болнице да обиђемо Милована из Мисаче. А Милован, видим ја, умире. Не може да нас препозна. Зове нас, као у кућу. Ајте, људи, ево седи ми отац и чека вас, узварио ракију са медом.

Твоја кућа и твој отац, чекају те, то је тачно, ал ти нећеш доћи, мислим се, тебе ће у кречану, а можда и нас за који дан.

Оне понуде што смо му понели ми вратисмо, па седнемо и поједемо. И причамо шта је и како је са Милованом и страујемо од тифуса, а Младен нас умирује. Све је то цена слободе отаџбине, вели, морамо да је плаћамо, одговорни смо.

Кака цена, сунце ти, ми смо своје одужили, страдали смо од олова и бајонета, била нас артиљерија, била киша и ноћ, гутало нас блато; ми смо одговорни за наше планине и реке и поља, а ко је одговоран за тифус ?! – планем ја.

Е па, није нама Пашић донео вашке, вашке су наше, сељачке, нису Пашићеве – посмева се Василије, изазива, а Младен види, паметан човек, па окрете разговор на другу страну.

 

Која је то рачуница?!

 

Стално се говорило да ћемо у Солун. Млоги се од нас надали да ћемо возом. И да нас тамо чекају савезници. А ми, на Косово. Па одатле у арнаутске планине и беспућа.

Шта је ово – питам Младена – онако насамо, у поверењу. А он ми, душа наша, објашњава. Бугари су нам пресекли одступницу низ вардарску долину и набацили нас на Албанију, другог пута немамо. Добро, Младене – питам га – зашто су нас Бугари напали, с леђа? Ми смо са њима заједно Једрене освајали, тамо ми је брат погинуо. А Младен ми објашњава, дабоме, у поверењу: Бугари су нас напали зато што је Пашић погазио споразум са њима и тринаесте им узео Македонију лево од Вардара.

Добро, Младене, да није било рата тринаесте и Брегалнице, да није Пашић то учинио због Македоније, да л’ би нас сад Бугари напали? питам га. А он, вако, слеже раменима: можда и не би, вели.

Па добро – питам га – колико ће сад да нас кошта лево од Вардара?

Младен оћута.

Ја станем, па се мислим: узесмо Македонију лево од Вардара, а сад изгубисмо Србију. И толике људе. А колико ли ће нас јос остати по овим планинама и јаругама, помишљам, која је то рачуница.

Шта је и како је иза планине

 

Гледам како гурамо и бацамо топове у сурдуме.

Подаље тамо експлозије потресају земљу – наши спаљују муницију.

Младене – приђем му ја опет – која је ово рачуница? Да л’ би за нас, Србе било боље да смо се некако одавде вратили кућама, да не сатремо све што нам је остало. Видиш ли ти на шта ми личимо, ми смо сви начисто занемогали, зар ваки људи могу преко туђе земље, по ваким гудурама, на оваквом времену, гладни.

Видиш, Милутине, вака је ствар – каже ми Младен – ти, вели, видиш шта је и како је, а шта ће да буде, ти то не видиш. И не вреди да ти објашњавам. Ти, Милутине – показа ми он на једну планину, не знам како се зове – видиш само до оне планине, а не видиш шта је и како је иза планине.

Мене сецну, да беше ко други место њега, би ми се длан откачио, ал знам Младена, душу нашу, није он тео Милутина да увреди. Само, поштено да кажем, криво ми. Приметио сам ја да нас сељаке наши школовани људи много потцењују. И то ови наши, сељачки синови, они што су јуче опанке изули. Богами, кажем ти – они све ко да ми сељаци грокћемо или ричемо, ко да здраве памети не можемо имати ни кад се о нашој кожи ради. Ето и ти, синовче, стално се нешто мрштиш, криво ти што ја овако говорим. И ти замишљаш да би ја мого само о орању, копању и о стоци да ти казујем. А ја, ето, о томе не говорим. И ти мислиш да ја паметујем, а ја ти баш говорим оно што ме пече и што ми је судбину одредило. Не знам, синовче, је л’ тако и у други народа према сељацима? И не знам чиме смо то ми српски сељаци заслужили. Не знам да л’ су другде сељаци поднели и учинили за свој народ нешто више него ми. Па зар нам највећи људи нису били сељаци? Ко нам је устанке и буне дизо и водио, ко је државу стваро, чуво и спасаво, ајде, руку на срце.

А Младен мени опет: Не видиш, Милутине, преко планине. Оће рећи: не видиш ти даље од кошаре, тора и обора, не видиш даље од прага и огњишта. А не помишља да је то мање опасно, него кад се забленеш преко планине и гледаш у небеса, не видиш свога прага и шљемена и не видиш да ти оџак не дими и да су ти се у ватришту змије залегле.

Е па, у реду – кажем ја Младену – ако ја не видим, нека виде они који треба и мора да виде; прећи ће се и преко планине па ће се видети ко је докле мого да види.

 

Свети оци

 

Идемо ми тако, боље рећи, тетурамо преко Албаније, из ледаре у ледару, из вучаре у вучару. Кад вако по страни, у једној заравни, деца. Нисам и’ бројо, ал беше и’ тридесетак.

И пуковник Ивовић, однекуд, међу оном децом. Џарка ватру и прича им, а деца га слушају и цвокоћу, дабоме, прозебла деца, није оваки пут за децу, није ни за одрасле. Е да је отаџбина земља отаца, мислим се, не би са нама била деца, сами би ми завршили овај пишљиви посао.

Милутине – вели ми Павле – знаш ли који је дан? Данас су свети оци.

Који, бре, оци, сунце ти – нећу да кажем. То је некад било, док су се оци деци поклонима дрешили, сад је друго, сад су оци децу везали и у ледаре и вучаре завукли, зарад отаџбине. Наопако. Не знам само куд су се деле мајке и бабе, што дозволише ваку пропас, како оне не одбранише и не заштитише своју децу.

Милутине – вели ми Павле – не знам ни ја ко покупи и поведе ову децу у ову несрећу, а волео би знати. И волео би знати, вели, де су овој деци били дедови, и како су смели унуке зарад отаџбине да порину у ове страоте. Шта ће им отаџбина без унука! Стра ме, вели, да и мој отац није полудио па и он моју децу за мном амо посло. Зебем, вели, Милутине, са две стране. Ако ми деца у овом леденом паклу скапавају од студени и глади, зашто ја требам да се борим – за коју отаџбину, за ону што ми је децу сатрла! Па ја ћу, бре, да је рушим, нећу да је браним, пост ти твој! Ако би тако било, њој горег непријатеља од мене не треба. И шта је то отаџбина! – сикће он. Тешко му, дабоме, окренуо му се свет наопачке, ко и мени, нисмо ми деца, нисмо ни стока. Нисмо ни официри, ни попови. Не живимо од славе.

Питај пуковника Ивовића – покажем Павлу у правцу ватре. А тамо пуковник Ивовић седи са децом. Прича им шта ће бити када стигнемо до мора. Лаже децу да на мору има воћа колико ти душа жели, и чаја заслађеног. Неће да каже да је море водурина и бездан.

Е, на шта је саспео пуковник Ивовић, да лаже децу, попишам му се на еполете. Да л’ имаш који залогај? – пита ме Павле и гледа ону децу.

Имам један кромпир.

Дај га деци. Оци су данас, ред је, ја да имам штогод дао би им.

Па нећу ни ја кромпиром своју гузицу да спашавам кад су деца у питању. Понесем онај кромпир, а сузе ми на очи, оћу да се загрцнем.

Пружим онај кромпир – деца ме гледају, грло ми се стегло, ни једне речи у мени.

Што плачеш, војниче? – пита ме дете, а ја се зароси и плачи. Ал, опет, кажем себи: Милутине, помисли како је онима које су њина деца стигла у овом паклу – Радоша стигао син, дете се разболело и умрло од грознице, а он мора даље. А зашто? И против кога? Јесу ли њему већи кривци Немци ил ови наши што су измислили ову дечију стратегију?

 

 

 

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.