Доктор Драган Павловић педијатар у Дечијем диспанзеру у Ужицу током НАТО агресије боравио је на простору Косова и Метохије као лекар Ужичког одреда Посебних једница полиције МУП-а Републике Србије и бринуо оздрављу како полицајаца Ужичана, Шапчана и Коцељеваца који су се придружили овој чети, тако и албанских цивила. Ова једница је храбро учестововала у најжешћим окршајима са терористима УЧК на подручју Дренице, али никад нису прекршили кодекс ратовања ни Хипократову заклетву.
Ово је његово сведочење из записа о тим дешавањима
Свако враћање у прошлост је тешко, драматично, буди успаване емоције, потиснуте, а стално присутне. Колико снаге треба да је оживиш, да пробудиш бурне догађаје, да разбијеш једноличност живота? Да ли смо се ослободили свих дешавања која смо преживели, јер године су учиниле своје? Чему враћање и подсећање, шта је било и како се десило?
Шта је у нама недоречено, скривено, а жели да изађе, да се више не крије, да угледа светлост дана? То је истина која не мирује, она тражи пут, да је сви чују, не само ратници, храбри полицајци ужичког одреда као и остали браниоци отаџбине већ и обични грађани који су нешто чули, али нису веровали. Знали су да се нешто дешавало на Косову и Метохији, да је неко ратовао и да се све завршило. Почео је нов живот који се одвија, иде својим током.
Генерације деце расту, имају свој свет у којем се осећају добро. Зашто би их прошлост занимала, јер им нико о томе није причао? Било је разних прича али нису биле занимљиве, брзо су их заборавили. Како ће прихватити нешто што нису видели, доживели, осетили на својој кожи? Нису били ни рођени, са новим технологијама, отуђили су се од свакодневног живота. Како допрети до некога ко те не чује? Укидањем служења војног рока срушили смо све мостове који су нас повезивали. Остадоше изоловани, на пустом острву, у својим становима, сами у собама, у свету који други не могу разумети. Отуђени од реалног живота, поштеђени од његове суровости, безбрижни у свом одрастању. Како дозволисмо да изгубимо толику децу, коме их то препустисмо, да изгубе идентитет, да забораве све оно што је важно у животу? Колико треба времена да допремо до њих? Да ли ћемо имати храбрости да истином уђемо у њихов свет? Ако смо закаснили, криви смо јер смо ћутали, грешни смо јер смо их штедели. Кога смо то лагали? Себе или своје најмилије? Зар смо се толико променили, како нас је живот у миру толико уништио? Чиме смо то заслужили, да изгубимо једну младост која је наша будућност?
Чему се надати и у шта веровати, кога кривити, кога оптуживати? Ако прошлост нису упознали, ми је нисмо заборавили. Свака генерација је имала неку историјску улогу. Нисмо ни ми рођени када је српски народ водио битке са Турцима. Знали смо све јунаке из епских песама. Нисмо познавали српске војводе из првог светског рата, али смо знали њихова имена, чувене битке, које је и свет проучавао. Дивили се тим јунацима који су били бржи и од коњице. Памтили речи које су записане у народу. Поистовећивали се са њима, осећали муку и тугу српскога народа. Срећни због слободе коју су нам донели, а несрећни због огромних жртава које су поднели. Други светски рат је донео нешто друго. Покушали су да потисну оно што смо већ знали. Добрим делом су и успели, али историја памти. Ако неко и заборави, она га подсети, врати га у стварност, ошамари га истином, као пијанца када полијеш хладном водом, брзо се отрезни. Јесте збуњен, али почиње да схвата да је нешто пропустио, што није смео.
Сви били на историјском испиту, неки га успешно положили и остали да се славе и помињу и кроз тако далеку временску дистанцу. Други су брзо заборављени. Време их је прегазило, идеологија им је дошла главе, слава је кратко трајала и полако нестала. Ко више о њима прича са уважавањем? Српски народ је схватио преваре, историјске фалсификате. Све што се славило, престало је. Херојима склонише бисте, променише имена градова, казнише их за сва недела.
Да ли су то заслужили или им је учињена велика неправда? Српски народ није глуп, али је наиван, верује сваком ко каже лепу реч. Идеалан је за опраштање и заборављање. Треба му времена да се сабере, да схвати коме припада, да се врати земљи Србији која му је била у подсвести, да заборави на лажно “братство и јединство”. Свако трежњење је болно, глава ти пуца, хоће да експлодира. Кога кривити ако не себе? Колико заблуда, још више превара, колико страдалих због лажног веровања? Отуђени од цркве, од Бога, остали без ичега што нам је давало снагу, што нам је будило наду. Какву судбину српски народ је могао да очекује? Оно што није радио, то га је и снашло. Морао је да плати велику цену своје наивности. Ниједна трагедија једног народа није велика ако га врати на прави пут. Жртве су огромне, али истина је још већа.
Када је схватимо и пронађемо, она је наша и ничија више. Ми је више не дамо, загрлили смо је као мајку уплакано дете које је неко отео па га је једва вратио. Држимо је чврсто у загрљају, као да нам је то последње што ћемо осетити и имати. Наша мајка Србија, наше Косово и Метохија, то је наша светиња, наша отаџбина. Тамо где смо рођени, где нам је колевка православља, где су нам корени. Нападнута је наша земља, рат је почео. Све велике силе света, терориста и страних плаћеника, обрушило се на Косово и Метохију. Као лешинари кад виде свој плен на самрти. Српски народ, који је лутао годинама, тражећи себе, коначно нађе изгубљену земљу. Како се све промени, како се земља брзо пробуди? Ко је хтео, желео и могао, тај се одазвао.
Рат нам је донео снагу, открио истину, вратио нам живот. Изгубљени у тунелима прошлости, угледасмо светлост дана. Видесмо авионе, ракете, али и душу наше земље. Косово и Метохија, наши манастири, света земља, зове гласом који пара небо, који буди Србију, да је заштити, ако срце има. Тај глас допире до свакога, оџвања као ехо, који се понавља и оне који се двоуме исправља. Како се не одазвати, како побећи, јер ће те проклетство увек пратити? Они који нису размишљали ниједног тренутка, брзо су се организовали и под један барјак стали. То су људи које не смеш два пута звати јер ће се наљутити. Они су рођени спремни, живели за тај тренутак, када ће моћи да покажу од чега су саздани. Да ли су то камене громаде или су то људи од крви и меса, са огромним срцем, или су то очајници који су морали да дођу јер их је неко натерао? Онај ко није хтео или смео, тај није ни дошао.
Дошли су они који су се опростили од свога живота, храбри ратници ужичког одреда ПЈП, из Србије, шабачка чета коју су чинили полицајци из Крупња, Љубовије, Малог Зворника, Лознице, Коцељеве, Владимираца и Сапца, као витезови на позив нападнуте земље. У ноћи, у магли, у тами, без страха, јер су знали да нису сами. Знали су ко ће са њима бити. Ужички одред их је чекао. Нису никога издали, већ су сви под небески свод стали. Ужички одред, без припреме, а тако јединствен, као да су годинама вежбали, а многи се нису ни знали. Родољуби су сви исти, јер знају да зависе једни од других. Имају исти циљ. Корени су им ту, куће су им далеко, али је душа заједничка. Такав преображај нико није очекивао. Шта их је то носило, шта им је снагу давало? Као надахнути песник, написаше поему о светом рату, о Косову и Метохији.
Шта су осетили, о чему су размишљали када су својом земљом газили? Колико радости у њиховим очима, толико светлости у манастирима. Вратили се православљу, дошли када је требало. То није била кнежева вечера, већ сусрет храбрих ратника. Све је било против њих. Колико непријатеља на једном месту, који су их чекали, са црним униформама, са УЋК ознакама? Превише авиона изнад наших глава, као јата птица, које круже и бацају бомбе. Њихове ракете, траже свој циљ. Ко може зауставити такву силу? Ко ће преживети, а ко остати да мртав брани нападнуту земљу?
Размишљам, шта би било да су они сад на нашем месту? Ни дан не би дочекали, сви би у тами нестали. Да су Срби тако размишљали, не би били слободарски народ, не би свака кућа имала бар по један црни барјак, већ би цвећем дочекали своје освајаче, клањали се и покорни били. Нико није дошао да се преда, јер живот је само један. Боље га је овде дати, него са ђаволом трговати. Част је бити на том месту, где осећаш сву лепоту, одбранити свету земљу, доживети ту голготу. Ужички одред са својим командантом неустрашиво је јуришао Косовом и Метохијом. То нису били обични полицајци, то су били неустрашиви ратници. Све је горело, и небо и земља, мирисало на смрт и пропаст. Нападани са свих страна, јунаци филма страве и ужаса. Зашто им осмех са лица није нестао, откуд тај смех, кад метак промаши? Као што нема кукњаве и паничног страха када их погоди. Сваком ратном доктору који се одазвао, као и техничару који није побегао, била је част бити део тог одреда. Било је нешто величанствено у том окршају, где полажеш животни испит родољубља, где нема теоретисања, већ сурова стварност. Ако си смирен, видећеш шансу, да живот мора да победи и поред толико напада, јер срећа не окреће леђа храбрима, она их прати и онда када бели стојадин(ауто) закачиш за прагу, која те вуче уз брдо, преко стрњике, на највише место. Кад тако нешто доживиш, па како не бити срећан?
Сви виде бели ауто са црвеним крстом на највишој коти, као оријентир, јер је упадљив, а тенкове не виде. Свака борба има своје жртве. Војни лекар који је био удаљен од нас, стално је звао када је требала помоћ. Били смо ту увек да му помогнемо, јер војска и ПЈП су једно, они су борци који бране Косово и Метохију. Једини услов, који сам имао сваки пут када сам ишао на Косово и Метохију, је да медицински техничар буде храбар, да се не плаши смрти. Имао сам среће, један је био из Шапца, а касније када сам одлазио, други је био из Лознице. То су заиста били прави сарадници који су дали све од себе, а нису се плашили. Они су били мој тим, који је побеђивао смрт. Заједно смо се борили за живот, ишли ивицом, што је велики изазов за сваког ратног доктора.
Сви доктори који су учествовали у одбрани Косова и Метохије, заједно са медицинским техничарима, заслужују поштовање и да се никада не забораве. Нисмо се сретали, јер су смене биле такве, да кад са јединицом, дођеш, ти се и враћаш. Само у пролазу, када смо раздуживали опрему, лекове и санитетски материјал. Жао ми је што нисмо имали више времена да се упознамо. Сигуран сам да би њихова искуства и доживљаји били занимљиви и бурни.
Они су хероји својих јединица, они су пријатељи бораца. Сам њихов долазак на ратиште је довољан да и даље важи Хипократова заклетва, да није само положена, да би се издала, већ да би вечно важила и трајала. Здравствени радници су за понос јер су били достојанствени, представници своје струке. Без њих, живот би био много јефтинији, они су га подигли на највиши ниво. Колико је страдало белих мантила и какве су последице имали, када је рат прошао, немам податке, али знам сигурно да су оставили печат јединици којој су припадали као и пријатељства која су трајна, јер су у рату стечена, крвљу потврђена и оплемењена. То се не заборавља. Свој живот су испунили, а дуг према отаџбини одужили.
Доктори, техничари, ви сте ветерани који припадају српском народу, који сте упознали свету земљу, Косово и Метохију, зато будите поносни на свој живот, јер сви они, који су то избегли, а могли сте и ви, могу само да вам завиде и да вас се стиде, јер нисте били као они. Нисте се крили по болницама, на одељењима, као болесници, већ сте беле мантиле заменили униформама и храбро кренули са будућим херојима. Видели сте оно што наше колеге, који су имали разлога да се не појаве када је требало, оно због чега се кожа најежи, душа испуни. Осетили дах смрти, као и лепоту живота, којег сте спасили. Зато и у миру, будите оно што јесте. Браните част своје професије јер ће вам живот бити много испуњенији, јер сте доказали да и лекари могу бити борци за живот. Ко може оспорити славу ужичког одреда? Само онај ко није био са њима. Толико људи под истом командом, јединице по целом Косову, спајају се у једну целину. Сви бију своје битке, остављају своје животе.
Каква искушења, немогући услови, невидљиви непријатељи. Ту је помоћ, борба за живот односи победу. Када се све заврши и банде разбију, створи се прстен од људи из разних градова широм Србије. То нису обични људи, већ прекаљени борци, то је ужички одред са својим командирима, помоћницима, са својим командантом, који је поносан, јер је створио нешто немогуће. Од силних борби, где су се ПЈП челичиле и калиле, постали су хероји отаџбине. Било је туге, јер је било жртава, рањених, као и у сваком рату, где се слобода скупо плаћала. Ужички одред је требао да буде уништен, да им се гробови никада не знају, да настане туга по целој Србији, у сваком месту, одакле су дошли полицајци, није се предао, већ се јуначки борио.
Да је страдао, не би било никакво чудо, јер ратујеш против толико непријатеља. Шта су осећали они, који су командовали својим јединицама? Како се осећао командант ужичког одреда? Само они то знају, али на њиховим лицима ништа се није могло видети. Није се видела забринутост, ни страх. Није се видео очај, већ понос. То су видели њихови полицајци, то им је улило наду, то им је давало снагу, то је очувало јединство. Ако кажемо “Живот нема алтернативу”, грешимо, јер јаче од живота је одбрана Косова и Метохија. Могли смо сви да останемо, на бојном пољу, нико не би зажалио за својим животом, јер због тога смо и дошли. Нисмо рачунали да ћемо преживети, већ часно умрети. Заиста је тешко описати тај осећај, када ти живот ништа не значи, јер знаш ако треба да га даш, да то вреди. Нема веће части, ако треба да погинеш, да то буде на светој земљи, како и приличи Косовским јунацима. Ужички одред је преживео, било је то заиста чудо. Шта нас је то штитило, да ли је то била само срећа или нешто друго? То је био свети рат, где праведници имају божију помоћ, где светци манастира шаљу молитве својим јунацима. Чуда се дешавају кад браниш отаџбину. Не желиш ником зло, бориш се за добро.
Напаћени српски народ у нама види једини спас, па како их изневерити, како им душу уништити? Како праведнике напустити, а бити срећан јер си остао жив? Теже је било ужичком одреду када је по мировном споразуму морао да напусти Косово и Метохију, него да је остао да буде на бојном пољу. Ако сам се ја тако осећао као доктор, могу мислити како су се осећали прекаљени борци. Туга и чемер обузе нам душу. Зар смо због тога дошли, зар да цео живот чујемо кукњаву и лелек српскога народа који остаде да га штити и брани КФОР? Кога су они одбранили?
Више је жртава српских било када су они дошли, него за све време ратовања. Тешко ми је да пишем о том догађају, а верујем и целом одреду. Лако је бити храбар у борби, не показивати емоције, већ својим делом, само храброст и лудост. Када одлазимо, како зауставити емоције, како сакрити сузе, јер саме лију, са кишом која пада, са душом која јечи, са срцем што се распада? Тежак је био растанак са светом земљом, као и споразум који смо још теже прихватили, али смо га морали испоштовати. Добијеш наређење које се коси са твојим ставовима. Да смо се ми питали, не би га никад напустили. Земља Србија од које смо очекивали да нас пригрли, да нас утеши, јер смо преживели, дочекала је ратне хероје ужичког одреда, као да смо све светиње попалили, а не да смо их бранили. Где је наша мајка, да загрли своју децу? Ко јој то забрани да нас погледа, да нам пружи топао осмех? Како нам је мир тешко пао, а рат много лакше? Зато што смо у рату имали понос, достојанство и част. У миру, све нам то одузеше. Одакле се појавише сви ти људи? Каквим језиком проговорише? Нико их не разуме, као да смо грешници који морају да се правдају јер су бранили своју отаџбину. “Морате ћутати, јер реч вас може скупо коштати”. Шта то имамо да изгубимо ако већ живот нисмо?
Нажалост, многи су изгубили више од живота. Настао је завет ћутања, увукао се страх од неизвености. Ратни командири ПЈП су постепено смењивани јер није било добро да буду на местима на којима су били пре рата. Командант одреда, делио је исту судбину са својим херојима. Заборавише га они који су му се дивили. Нико није подобан, јер је учесник отаџбинског рата. Сви добише замене, наста хајка и борба за живот. Земљо Србијо, несрећна си јер те нико ништа не пита. Опет су ти отели децу, одвојили те од твојих бранитеља. Одузели ти слободу да проговориш, да их подржиш, јер си патила, заједно са њима. Крваве сузе текле су низ лице, а ниси закукала.
Као мајка браће Југовића, нарицала си за живима, као да су мртви. У том времену, то смо заиста и били. Тако смо се сви и осећали. Ужички одред је патио, а гласа није пустио. Команданте, какву поруку шаљемо нашој деци, која су заточена на острву, у својим собама? Како да им кажемо, где смо били, за шта смо се то борили? Отварамо уста, али речи не излазе. Ћутасмо двадесет једну годину а они одрастоше, без наших речи. Како ће знати, шта је отаџбина, када им очеви који је бранише, овако прођоше? Да ли је већ касно сада причати када су одрасли? Ко ће слушати ратне ветеране? Како вратити веру у људе? Како повратити углед ужичког одреда, када су се сви трудили да га понизе? Покушали су да згазе достојанство и част бораца, да их отерају у алкохолизам, у лудило, јер ће их се тако лакше решити. Изашли живи из рата, а убијају се на својим радним местима у миру. Заиста бих волео да знам, да ли је неко прошао добро а да је био учесник одбране Косова и Метохије. Можда бих се осећао боље, можда ми срце не би крварило, можда ми душа не би патила.
Ратни ветерани, оставише душу и срце за одбрану свете земље, а шта добише? Косовски синдром, све оно лоше што сваки рат оставља. Више је умрло несрећних у миру, него погинулих, а срећних у рату. Ако ћутимо, наши потомци мислиће да је одбрана отаџбине грешка, јер су видели како су им очеви прошли. Од ратника, доктора, медицинских техничара, до команданта. Будимо јединствени, као што смо били у рату, када је било част бити на таквом месту.
Време ће показати ко је у праву. Деца ће схватити ко су им били очеви, хероји у рату, а заборављени у миру. Ако будемо писали и причали, истина ће наћи пут до њиховог срца. Неће бити заточеници својих соба, отуђени од своје земље, Србије.
Волеће је истом љубављу као и ми. Порука је јасна, само права љубав може бити искрена и часна. Ратни ветерани ужичког одреда живеће вечно у нашим срцима, памтиће их Косово и мајка Србија и сви светци манастира. Оставиће поколењу, стари завет, веру, да Косово једног дана, пробуди се у весељу. Србија ће тад устати и на своје ноге стати, поклониће своје срце херојима што су пали а Косово нису дали.
Извор Војнополитичкаосматрачница