субота, 20 јула

ГОСПОДАР ВУЧИЋ: ПРВИ СРПСКИ „ПРЕЛЕТАЧ“ КОЈИ ЈЕ РУШИО И ПОСТАВЉАО ВЛАДАРЕ И СКУПО ПЛАТИО ЈЕДНУ „ПОЛИТИЧКУ ГРЕШКУ“

Господар Вучић био је вешт политичар свог времена. Није нарочито волео ни Карађорђевиће ни Обреновиће иако је током свог живота био и уз једне и уз друге. Већ према потреби и користи…

Тома Вучић Перишић још познат и као Господар Вучић, био је српски војсковођа из доба Првог и Другог српског устанка и један од најбогатијих Срба свог времена. А, како уз богатство нераскидиво иде и утицај, може се рећи да је, уз кнеза Милоша, господар Вучић био најмоћнији човек Србије прве половине 19. века.

Иако учесник оба српска устанка, нагло је напредовао тек у Другом када је прешао на страну Милоша Обреновића. Хтео је да поведе и трећи устанак, али га је Милош спречио, убеђујући га да “није време”.

Пошто се показао као сјајан војсковођа и дипломата, Тома Вучић Перишић обављао је низ дужности за књаза. Управо Милош је био тај који га је прозвао “газда” јер је управљао његовим пословима. Из овога се касније развио и надимак “господар Вучић” већ како је Тома напредовао у служби и каријери.

Постао је први српски попечитељ (министар) полиције и заправо чувар режима Милоша Обреновића. Као такав је и угушио Ђакову буну 1825. године.

Време да се промени страна

Тридесете године 19. века, пресудне су за нашу даљу причу. Незадовољство Милошевом диктатуром тада је кулминирало – није постојало јасно државно уређење и судство, народ и чиновници су се физички кажњавали, трговци и старешине нису имали никаквих права и свима је било доста самовоље књаза и његових најближих сарадника. Једном речју – Милошева власт почела је да личи на турску.

У таквој ситуацији Вучић Перишић решава да је време да промени страну или, макар, ослушне расположење народа. Приликом избијања Милетине буне почетком 1835. Вучић није заузео јасну страну, али су његов благ став према бунџијама и савети које је давао књазу допринели томе да и Милош попусти.

Последица овог политичког потеза Томе Вучића је Сретењски устав, написан по угледу на францусти и швајцарски највиши правни акт. Шта је тачно писало у Сретењском уставу и зашто он није одговарао највећим светским силама можете сазнати ОВДЕ!

Проглашењем Сретењског устава Тома Вучић Перишић постао је члан новоформираног Савета. У априлу 1835. постављен је за наџорника државних грађевина, и то је тренутак његове селидбе из Крагујевца у Београд у коме је остао до краја живота.

Први српски “прелетач”
Тома Вучић Перишић добро је знао расположење народа, али и ћуд књаза Милоша. Након укидања Сретењског и доношења тзв. Турског устава наслутио је да је поново време за промену стране.

Тако је у периоду од 1839. до 1844. постао ударна песница уставобранитеља у борби против кнеза Милоша и његовог наследника Михаила. Управо је он био тај који је истицао како се више не може трпети повећање пореза, зеленашење и бездушно опхођење чиновника према народу.

И тако, након што су уставобранитељи 1842. у Крагујевцу су уставобранитељи подигли буну сељака незадовољних повећањем пореза и оборили са власти кнеза Михаила Обреновића – Тома Вучић перишић био је тај који их је предводио.

Господар Вучић је међу обичним светом уживао велики углед. Иако је имао танак, скоро па пискав глас, био је добар говорник, потпуно самоуко се служећи демагогијом. Иако се у његовој кући живело раскошно и по “европским стандардима”, у јавности је увак наступао у једноставном, сељачком оделу.

Када би говорио, народ га је слушао помно, а његове речи су на све остављале снажан утисак.

  • Ја се не бојим никога, ни књаза ни совјета, ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се боји никога! Ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки – не треба да се само један греје на Сунцу, а сви ми стојимо у ‘ладу. Ја се не бојим никога, само се бојим устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу. Нека нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда – говорио је ВучИћ прокламујућИ једнакост и демократију док је све време био један од најбогатијих Срба тог времена.

Након ових догађаја управо је Вучић био један од коловођа који су на престо довели Александра Карађорђевића, сина вожда Карађорђа.

Скупо плаћена одлука

Овај политички “прелет” скупо је коштао Вучића. Прелазак из табора Обреновића у табор Карађорђевића није добро ођекнуо у народу, а код остарелог кнеза Милоша је изазвао незапамћен бес. Постало је јасно да је Вучић флексибилан политичар, склон мењању политичких опција. Као такав, можда је одговарао страним силама, али не и династијама које су хтеле да концентришу апсолутну власт.

А Обреновићи му то нису заборавили… Након што су уставобранитељи срушили Александра Карађорђевића, сместили су Вучића у затвор како би му се “одужили” за издају.

А онда је, 30. јуна 1859. године, стигла вест да је у затвору умро Тома Вучић Перишић. Енглеска и турска штампа су одмах објавиле да је отрован, што је стајало и у извештају енглеског конзула у Београду.

– Ако би још и то била истина, онда нам не би остало ништа друго него да скачемо у Дунав – изјавио је том приликом Михаило, син Милоша Обреновића.

Порта је тражила аутопсију леша, али Милош на то није пристао како се “не би вређала осећања Вучићеве породице”. Огласила се и српска црква која је рекла да “парање мртваца наша света вера не допушта”.

И тако је Тома Вучић Перишић сахрањен на Палилулском гробљу на Ташмајдану без да се икада званично сазнало од чега је тако изненада умро. Један од најмоћнијих људи устаничке Србије сахрањен је у обичном сељачком оделу.

  • У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. А то беше негда свемоћни војвода Тома ВучИћ ПеришИћ – забележио је ВучИћев праунук Коста Христић.

Уз све то, стари књаз Милош је поред Вучићевог гроба поставио даноноћну стражу, како би и након сахране “сачувао ми покојника”. На крају, интересовање јавности је опало и Тома Вучић Перишић је полако пао у заборав.

Његови посмртни остаци пренети су тек 1904. у задужбинску цркву у Закути у Гружи.

Извор историјскиѕабавник.рс

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.