Свет никада није био ближе катаклизми као 26. јула 1983. године. Опстао је захваљујући храбрости овог човека!
Станислав Петров је био дежурни старешина у руском нуклеарном центру за рано упозорење тог 26. јула 1983. године када су се у тренутку огласиле све сирене и затрептали црвени знакови упозорења након што је систем за упозоравање показао да ка Москви лети пет нуклеарних пројектила из правца Америке!
Петнаест минута који су могли да униште свет
Петров је имао само 15 минута да обавести совјетског врховног команданта о нападу. А знао је шта би то изазвало – уплашени претњом Совјети би активирали своје нуклеарно оружје и свет би ушао у нови светски рат.
Петнаест минута током којих је Петров решио да не учини – ништа!
Инстинкт му је говорио да нешто није у реду. Други, одвојени радар није “ухватио” никакве пројектиле, али шансе су и даље биле 50:50 да се ради о правом аларму. У случају да греши његова домовина би претрпела стравична разарања и изгубила почетну предност у потенцијалном “атомском” рату.
Станислав Петров је био човек који је просудио да је у питању лажна узбуна и није упозорење система пријавио надређенима.
Систем је у следећем тренутку показао да су нуклеарне ракете почеле да падају по СССР-у. Али, ништа се није дешавало! Москва није била срушена!
Само се, необјашњиво, систем за контролу покварио, а одлука Станислава Петрова спречила је нуклеарни рат. Тек тада, 23 минута након оглашавања аларма, Станислав је подигао телефон и позвао надређене како би пријавио – не напад, него грешку.
“Награда”
Упркос томе што је својим нечињењем вероватно спречио нуклеарни рат, на пуковника Петрова надређени су гледали са подозрењем. Јер, прекршио је наређења и војни протокол. Детаљно је испитан и иако није кажњен, процењено је да је реч о војнику коме се више не може веровати.
Након тога, као да су сви само чекали прилику да га склоне. О напредовању или некаквој награди није било ни говора! Прекомандован је на мање одговорну позицију, а убрзо потом и пензионисан.
Своје пензионерске дане је проводио тихо, повучено и скромно живећи у граду Фрјазино. Био је ожењен и имао је двоје деце.
Што се саме грешке на систему тиче, каснија истрага је утврдила да су совјетски сателити погрешно регистровали одбљеске Сунца као интерконтиненталне балистичке ракете.
Тихи херој
Прича Станислава Петрова као и сам инцидент, годинама су били непознати јавности. Због војне тајности и међународне политике, Петровљева акција је држане у тајности све до 1998. године када је догађај поменут у мемоарима генерал-пуковника Јурија Вотинцева, некадашњег команданта Совјетских противваздушних ракетних одбрамбених јединица.
Немачки редитељ Карл Шумахер први је о догађају известио на Западу и Петров је од тада слављен као “овек који је спречио нуклеарни рат”.
У јануару 2006. Петров је путовао у САД где је награђен на састанку Уједињених нација у Њујорку. Почетком следеће године објављен је и документарни филм “Човек који је спасао свет” (“Тхе Ман Њхо Савед тхе Њорлд”). Од тада је дао неколико интервју, али је мање-више и даље живео исто – тихо и повучено.
Станислав Петров, “човек који је спасао свет”, умро је 19. мај 2017. када му је био 77 година. О његовој смрти није известио ниједан медиј, а вест се прво пронела интернетом.
Извор историјскизабавник.рс