Паул фон Хинденбург био је немачки фелдмаршал, други председник Вајмарске републике и по мишљењу многих историчара – човек који је могао да заустави Хитлера на његовом путу ка апсолутној моћи. Па, зашто онда није то учинио?!
Иако то на први поглед не изгледа, прича о Паул фон Хинденбург, немаћком фелдмаршалу и политичару нераскидиво је везана са причом о Хитлеровом доласку на власт.
Ове две теме постале су неодвојиве оног тренутка када је Хинденбург постао председник Вајмарске републике, једне несрећне државне творевине направљене од Немачке након Првог светског рата коју су од почетка па све до нестанка пратили немири, нестабилност и несреће.
За 14 година њеног постојања на власти се променила 21 влада. Дешавала су се политичка убиства и преврати. Паул фон Хинденбург био је њен други и, показаће се, последњи председник.
Успон зла
Хитлерови националсоцијалисти у Рајстагу су седели од 1924. године, али као мањинска странка фанатика коју је ретко ко схватао озбиљно. Ипак, светска економска криза која је жестоко погодила Немачку погодовала је јачању екстремистичких струја, па су на изборима 1930. нацисти су освојили 18 одсто гласова и огромних 107 места у Рајхстагу.
Након овога наставили су да нижу успехе… На изборима у новембру 1932. освојили су 196 посланичких места и били су најјача странка у земљи иако нису имали већину за формирање владе за коју је било потребно 305 посланика.
И ту је на сцену ступио Паул фон Хинденбург…

Човек који је могао да спречи Хитлера
Наиме, најмоћнија позиција у Вајмарској републици није била канцеларска већ председничка. Председник је могао да распусти парламент, сам доноси законе по хитном поступку, смењује и поставља чланове владе. То значи да је Хитлеру на путу ка моћи стајао Паул фон Хинденбург, изабрани председник 1925. и 1932. године (када му је главни противкандидат био управо Хитлер).
Многи Немци су у Хинденбургу видели човека који би могао да им буде вођа – искусног војника чврсте руке који би лако могао постати нови Кајзер и повести их ка спасењу.
Једини проблем – почетком 1933. године он је већ имао 85 година и био је уморан.
Будући да ниједна странка није имала апсолутну већину, вон Хинденбург је морао да одлучи коме ће поверити мандат за састављање нове владе.
У првом тренутку се чинило да ће нацисти остати “кратких рукава” – Хинденбург се грозио могућности да мандат за састављање владе повери “аустријском каплару” како је подругљиво звао Хитлера алудирајући на чин који је овај имао током Првог светског рата док је он сам био прослављени фелдмаршал.
Ипак, Франз вон Папен, донедавни канцелар из Немачке партије центра који је и раније флертовао са нацистима како би њихову популарност међу десно оријентисаним грађанством искористио за сопствене амбиције, убедио је Хинденбургу да ће Хитлера “моћи да контролише”.
И тако је, 30. јануара 1933. Адолф Хитлер постао нови канцелар Немачке, а вон Папен је постао вицеканцелар.
Лош прорачун

Чак и након овога, Хинденбургу је остало овлашћење да може да смени канцелара по вољи. Нацисти су, поред канцелара, у влади имали само два министра – Хермана Геринга и Вилхелма Фрика.
Па ипак, ништа од тога није вредело… Ускоро се вон Папеново уверење да ће моћи да контролише Хитлера показало погрешним. Једном доспевши на власт, нацисти је више нису пуштали из руку.
За само неколико месеци од ступања на власт Хитлер је завео диктатуру. успоставивши пуну контролу над прво над владом, па над парламентом. Уследило је паљење Рајхстага за које су оптужени комунисти, распуштање синдиката, укидање свих политичких партија осим националсоцијалистичке, Ноћ дугих ножева…
Остарели маршал само је фигурирао на власти. Истина, покушао је да се неколико пута огласи, позивао је на смањивање тензија у друштву и поштовање закона, али се његов глас није далеко чуо, нарочито од када је Јозеф Гебелс постао министар пропаганде.
Нацисти су у року од године дана преузели сву власт у држави, а кад је председник Хинденбург умро 2. августа 1934. године, Хитлер је одлучио да игнорише устав и спојио председничку и канцеларску функцију у једну. Јавно, објавио је да сматра да је председничка титула толико поистовећена са Хинденбургом да не би било прикладно да се та титула икада више користи.
Уместо тога, он је постао фирер – апсолутни вођи немачког Рајха и народа.
И – пут ка паклу био је поплочан…
Извор Историјскизабавник.рс