Данас је један од најважнијих датума у нашој историји. Датум који мора да буде урезан у национално и биће сваког Србина. 9. априла ’99, тада на Велики Петак, почела је битка на караули Кошаре.
Напад је био силовит, изненадио је Војску Југославије и ОВК је заузела караулу Кошаре, али није успела да дубље продре на Косово и Метохију, што је био основни циљ напада. Војска Југославије имала је 108 погинулих, а ОВК више од 200.
Око 1.500 припадника ОВК, уз подршку албанске артиљерије, НАТО авијације и инструктора напало је рејон карауле Кошаре на фронту ширине неколико километара рано ујутро 9. априла 1999. године.
До 9. априла НАТО није гађао Кошаре, али јесте друге положаје на југословенско-албанској граници. Карула је лоцирана на обронцима Проклетија, недалеко од Ђаковице и Дечана.
Надмоћнији непријатељ није успео да направи пробој током два месеца фронтовске битке на линији од 15 километара. То је био други Косовски бој који је водила наша тадашња војска, а у њој и голобради младићи који нису имали дилему да ли треба бранити браник Отаџбине.
У саставу наше војске на Кошарама је било и наших добровољаца, као и 40 Козака и 20 Скандинаваца. Непријатељ је задобио и вишеструко веће губитке у људству и техници…
Преживели данас сведоче да је то био пакао у коме су горели небо и земља. А на тој линији је у ствари заустављена копнена инвазија не само на Космет, него и на целу Србију…
Погинуло је 108 припадника војске и добровољаца, а тела неколико војника никада нису извучена са границе. Данас се на подручју карауле Кошаре налази око 150 гробница, погинулих припадника Ослободилачке војске Косова, али се процењује да је још неколико десетина људи из редова ОВК сахрањено у Албанији, наводи РТС.
Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а повукла са Кошара.
Повлачење је за разлику од других делова Косова, протекло без икаквих инцидената, а непријатељи су једни друге мирно посматрали.
О значају те битке се и не говори на начин на који би требало. Данас се нико од највиших званичника није сетио да их спомене и ода им почаст… А преживели су заборављени, скрајнути. Друштво које заборавља оне који су својом крвљу бранили његову будућност, на ту будућност и не може баш да рачуна… Жртва тих јунака нас опомиње. На свеснима је да о значају њихове жртве говоре свуда и на сваком месту. И да се боре за Србију у којој ће такви јунаци бити једна од најпоштованијих категорија становништва.
Јер, њихова жртва не сме да буде узалудна. Уз веру у ту и такву Србију
Извор Наисус.инфо