Иван Младеновић, светски путник из Шида, без великог искуства кренуо је бициклом пут Острога, до кога је стигао за два дана.
– Када сам стигао до тамо знао сам да је то мој живот. Два дана ме је киша пратила и било је јако тешко, али сам одлучио да истрајем. Касније сам отишао до Тиране, након чега сам само почео да померам своје границе – прича Иван Младеновић, светски путник за Курир телевизију.
– Кренуо сам за Москву око 2.500 километара и мислио сам да је то то.
Километри су му постајали све већи изазов, па се тако упутио чак до Пекинга.
– Мислио сад отићи ћу за Турску, па где је Турска, ту је и Грузија. Када сам стигао у Грузију, већ видим и Кавказ… Кад сам већ ту, онда и Монголија, Казахстан и онда идем до Пекинга, па шта буде.
Иако је Иван бивши рукометаш и спреман за велика путовања, пут до Пекинга му је био најтежи.
– Највећи изазов је била пустиња Гоби, која је дуга 700 километара. Мене су у Русији већ биле сачекале огромне даљине, где 300 километара сем друма нисам видео никог. Нисам ни знао да је толика празнина. Већ ту сам осетио самоћу и празнину.
Психа је веома важна када су далека путовања у питању, а овај светски путник трвди да не треба паничити шта год да се деси.
– До сада нисам имао да одустанем, нисам био угрожен. Људи су свуда добри и никада нисам мислио да одустанем.
Монголија, кроз коју је прошао када је путовао ка Пекингу, највише га је одушевила.
– Највећа анегдота био је Монголац који прича српски. Он ми је пришао и рекао ми је „Помаже Бог, брате“. Окретао сам се око себе да видим да ли је то истина. Нисам дуго био причао са неким –
Монголи су га одлично угостили и имао је прилику да осети живот којим живе вековима.
– Они немају продавнице да скокну до њих да купе ракију, пиво… Они само имају да помузу кобилу и то пију – прича Иван и додаје:
– Када сам стигао у Кину хтео сам да се сликам бициклом, али ми нису дозоволи да се попнем бициклом. Ипак, успео сам да добијем пет минута само да се сликам и да се вратим доле да спустим бициклу.
У Африку се запутио 2020. године са пријатељем из Хрватске како би се спустили од Дакара, главног града Сенегала до Лисабона у Португалији.
– Сви би требало да оду у Африку, да виде како се тешко живи тамо. Тамо сва деца просе, кад виде белца мисле да је богат. У Сенегалу је дозвољено да имају три жене и онда има много деце.
– О Мауританији ништа нисам знао, сем да су последњи укинули ропство. Мада их тамо још има, видео сам робове, видео сам пијаце са робовима, долазе и купују их као што купују животиње. Спавао сам у једној кући у којој је роб који је морао да разбије тротоар. Њега плаћају пет евра днево, али то је њему недовољно, не може од тога да преживи и стално му је дужан – каже Иван.
Након бицикле, јавила му се идеја да хода.
– Сва своја путовања сам посветио деци оболелој од рака. Људи уплаћују смс поруке, а сва моја путовања донирају се њима. Решио сам да за њих одем на Свету гору. Тај пут је трајао 28 дана – каже Иван и додаје:
– На Видовдан сам у цркви Лазарици у лазаревом граду срео патријарха Порфирија, који ме је примио. Ја сам му рекао да ходам за Јерусалим за нашег суграђанина Лазара и он ме је благословип. Нажалост, путовање ми се завршило у Атини на 1380 километара, јер није могло да се уђе у Израел због короне – прича овај необични човек.
Наредни подухват је прелазак Бајкалског језера, 700 километара ходом по температурама које падају до – 20 степени, а ми верујемо да ће успети, јер се до сада никада није предао.