четвртак, 18 априла

У Србији се сутра обележава Дан примирја у Првом светском рату, чији је симбол цвет, Наталијина рамонда.

Подсећању на тај дан су у Србији од 2005. године били посвећени први часови у школама, а Дан примирја у Првом светском рату се као државни празник прославља од 2012. године.
На сутрашњи дан 1918. године у Француској је потписано примирје које је било на снази до закључења коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године, када је формално окончан Први светски рат.
Дан примирја је у Србији нерадан дан, обележава се и у Великој Британији, Белгији, Новом Зеланду, Француској, у земљама Британског Комонвелта то је „Дан сећања“, а у САД је „Дан ветерана“.
У Србији се амблем тог празника, који би требало носити на реверу, састоји од мотива одликовања Албанске споменице с почетка 20. века – зелено-црне траке која окружује стилизовани приказ љубичастог цвета, Наталијине рамонде.
Та угрожена биљка расте на истоку Србије и на планини Кајмакчалан, где је српска војска под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе против бугарских снага током припреме пробоја Солунског фронта, увода у ослобађање Србије у Првом светском рату.
Завод за заштиту природе Србије помиње да је 1882. године Наталијину рамонду ботаничар Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, открио у Јелашничкој клисури надомак Ниша, те је желео да га назове „Нишка рамонда“, али му је име ипак дао по краљици Наталији Обреновић.

Тај цвет је у Србији заштићен законом, као „строго заштићена врста“ што значи да је строго забрањено и кажњиво њено сакупљање и нарушавање станишта.
Ипак, каже Завод за заштиту природе, опстанак те врсте угрожавају микроклиматске промене у њеном станишту, инфраструктура, урбанизација, изградња брана у клисурама и кањонима, сакупљање тих цветних биљки ради гајења на другом месту.
Заштићена подручја Наталијине рамонде су Парк природе „Сићевачка клисура“, Специјални резерват природе „Јелашничка клисура“, Специјални резерват природе „Сува планина“, Национални парк „Шар планина“.
Наталијина рамонда која расте и у Северној Македонији, северној Грчкој, Албанији, Црној Гори и на северозападу Бугарске, трећа је и последња откривена врста из рода рамонди. Претходно су отркивене две: „Српска рамонда“ коју је на истоку Србије, на планини Ртњу нашао ботаничар Јосиф Панчић, и „Рамонда мyцони“ – ендемска врста на Пиринејском полуострву.

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.