петак, 14 фебруара

Слободан Данко Поповић – Књига о Милутину( VIII део)

Боже, да л’ је још когод кадио свињац!

 

О Немцима, кажеш. Шта да ти о Немцима казујем, синовче? Немаца се ја не бојим. Немци су нама Немци. Нису дошли да би нама били добри и да би нам се допадали. Своји се ја бојим. Поделили се и закрвили, једни са круном, други са звездом, само им капе – остале исте.

И поп Крста постао војвода, назвао се „орашачки“, ко и његов Орашац. И да је бар из Орашца родом. Мало му је што је поп и што су га људи поштовали, мало му је што има шесторо деце, попадију и тријес кошница чела, него оће још и влас, војводом се прогласио. Нико више не сме да га ословљава ко пре, да му каже „попе“, ил „оче“, сви га зову – „војводо“! И поздрављају га војнички, а он ни војску није служио, отац га од војске био откупио. Знаш како се то могло.

И Сретен Чарапић окупио чету. Пронашао и оружје и униформе по селима. Има тога еспапа колико оћеш, ништа се од тога није у рату истрошило. Његови људи на капама носе исте знаке ко и поп Костини, али се не подносе него једни друге издајницима називају. И убијају.

Не знам шта је Лазару Чарапићу те је сину и коња дао, а не знам ни шта је Сретену, што ће му коњ у оваком рату осим ако неће да се боље обележи да би га когод лакше иза врзине занишанио и са коња оборио.

И Стојадин касапин окупио чету и војводом се прогласио и свима својима звања поделио и одликовања туђа прикачио, а око њега келнери чарсијски, касапски момци и Рака пекар. Да је неке среће, они би могли какој правој војсци комора бити, а они се каишевима и реденицима завили са сви страна, на њима оружја више него што је правој војсци потребно. Неће Стојадин ни са попом Крстом, неће ни са Сретеном Чарапићем, а ни Коста неће са Сретеном, нити оће са Стојадином, оће сваки за се јер само тако сваки може себе војводом називати.

На Велику Госпојину бану Стојадин у моју авлију, његови се људи размилеше по подруму и тавану, траже суво месо, точе вино и ракију, па на Живанин сандук навалише, траже везене чарапе и тканице, оће да се шарене и удешавају. Узеше чарапе из бошчалука моје мајке и моје Живане, а ја им говорим: Шта ће вам те чарапе, људи, видите да су и’ мољци начели, то није за обување, то је за успомену. Никако ми не иде у главу шта ће келнерима и касапским момцима толико шаренило; војсци је потребна одећа проста и чврста, ако су они било кака војска. Кад у њи човек погледа, више су за сватове и пођане него за ратовање, како било.

Из мојег вотњака припуцаше пушке. Стојадин и његови – полегоше, за прошће, под тумбасе.

Зврји олово. Из вотњака галаме и псују. И на предају позивају. У авлију упадоше Сретенови људи. Пун и вотњак и авлија. Опколили.

Стојадинови се поткочили. Осморица мртви, остала четрнаесторица се предадоше, а Стојадина – ни међу мртвима, ни међу живима.

Значи да је негде међу стоком – подвикну Сретен са коња. Да се претражи тор и обор. И штала. Добро да се прегледа све!

Лиско келнер, Стојадинова перјаница – и он међу заробљенима – даде знак, показа вако према свињцу, оће да се умилостиви Сретену. А Сретен својима даде знак да опколе свињац.

Свиње загрокташе. Сретенови људи са упереним пушкама повикаше: Излази, Стојадине!

Кад отуд, из свињца, Стојадин, сав никаки. Слама и свињска балега по оном дивном оделу чоаном да ти га жао погледати – слама по свиленом гајтану.

Што се у свињац сакри, – насмеја се Сретен – откуд ти, касапин, који си иљаде свиња покло и испеко смеш да се кријеш међу свиње и на њину љубав и заштиту рачунаш?

А могу ли на твоју љубав да рачунам? – пита Стојадин Сретена.

Е па, за то си закаснио – насмеја се Сретен умиљато. Мислиш, боже, како Шумадинци лепо разговарају, ал кијак…

Стојадин погледа у ме, тек би, ваљда, да му помогнем да спаси главу, да молим Сретена. Ал како да му помогнем? Да је и друкчије, да је којим случајем Сретен на његовом месту, па да Стојадина молим, зар би вредело.

Ништа ти не могу помоћи, Стојадине, мислим се, а жао ми га. Имао је своју касапницу и кафану, шта му је требало војводство. Леп је био и личит и без чина. Имао је у њему деведесет кила. Најачег вепра је мого сам да обали и закоље, касапин, бре. Бика је песницом обарао у Аранђеловцу на вашару.

Сретен нареди својима да одреше Лиска Золовића, па приђе Стојадину, извуче нож из Стојадинови канија и пружи Лиску.

Лиско се поткочио. Гледа Стојадина, гледа Сретена. И Стојадин гледа Лиска, гледа Сретена, не може да верује да ће тако да се заврши. А нико не проговара ни реч. Неко прасну у смех.

Ко се смеје? Ко се смеје? – подвикну Сретен оће да зна ко се смеје.

Ја – одазва се Рака пекар и иступи.

Њега, каже Сретен, одрешите и пустите да иде кући. Свидело се Сретену што је Рака пекар стего петљу па се насмејо. И признао.

И они остали што су повезани почеше се смејати, ал им не помаже, помоћ важи само за оног који се први усудио.

А Лиско, преплашен. Ко дете. Дркти. Оће нож из руке да му испадне. Види и сам шта га је снашло и куд је забасо. Мени га чисто жао, није ми до они чарапа из девојачке спреме моје мајке и моје жене, коме је сад до чарапа, то се прашта; жао ми њега, кажем ти, пошло и оно у неки бој, у неку славу и величину, тело нешто да значи, неки чин да стекне, да се јуначи, а можда је и поверовало да и оно неког ослобађа, да неки посо користан обавља, што знаш, напунили му уши сад се и мало чистије уши могу напунити свакојаким варкама.

Шта чекаш?! – подвикну Сретен. А Лиско ко пође, ал клеца му колено, једва га ноге држе.

Стојадин одхукну, обриса зној, сав је у голој води, како и не би био. Погледа опет у ме, па и у Сретена, ал овај у њега не теде, врдну погледом. Стојадин ману главом па вели: Сретене, зар не можемо да се насулимо. Имамо, вели, заједничке непријатеље, комунисти се јачају и све и’ је више, што ми да се убијамо кад су нам исти барјаци и кад смо под истим капама?

Нисам под барјаком с онима који на девојачке спреме насрћу и на сандуке у којима је опрема за укоп стараца. То је, вели, светиња, док је то плетено и ткано сузама је заливано. Све тако Сретен, лепо и испотија Стојадину, а ја видим на шта он циља, оће да се удобри народу, да се оснажи и увећа, политика ти је то.

Шта ћеш то? – подвикну Живана. Она ти се из куће упутила преко авлије, па право пред Сретена. Он се чисто збуни.

Јеси ли ти зато школован за официра да кољеш Србина у мојој авлији! – моја Живана стегла петљу па не трепће. Треба ли мени живети у овој авлији, треба ли ја вуде да пролазим? И мој син. И моја унучад кад и’ буде било. Треба ли кадгод до каког мира да дође, треба ли овде са утварама касапским – баш тако рече, „касапским“ – да живим! То она ако би Стојадина у авлији заклали.

Стојадин се чисто засветли, зарадова се и понада се. А моја Живана – обукла се лепо, повезала нову мараму, нова рекла на њој, строга. Треба ли, вели, мени у овој авлији да свадбујем и гозбујем? Шта је с тобом, Црни Сретене, зар смо се за то поносили тобом кад си ђаком на ферија долазио? Зар се не сећаш како смо излазили, вели, на сокак да те видимо! У кућу те позивали, најбољу јабуку за тебе чували – јединог ми ока, све тако моја Живана, на јабуку га подсети, а он се раскрави.

Добро, стрина Живана, имаш право – вели Сретен – и добро си ме, вели, на јабуке подсетила. И све тако он говори како у срцу носи те јабуке и како и’ никад неће заборавити.

Како ли се само те румене јабуке досети моја Живана, мислим се, како га само за срце том јабуком шчепа. Ето ја би га моро молити и на ратовања своја подсећати, моро би му ожиљке од рана показивати, а она, ето, само помену једну јабуку и он се раскрави. Мило ми што Сретен тако брзо послуша моју Живану, ал опет, криво ми што Живана боље него ја познаје људе, поготову официре.

А Стојадин, касапин и војвода, разведрио лице, чисто би се осменуо, мило му, како и не би, спасоше му главу, богами ти кажем. Чисто се човек мало и ушчустри, ваљда мислио да Црни Сретен и није тако црн кад га на једну јабуку румену сломише; може бити цени по себи, може бити да се он не би сломио да је којим случајем Сретен њему пао шака.

Изађоше сви они из моје авлије. Таман се моја Живана прекрсти и рече: фала ти, боже, кад на сокаку чу се Сретенов глас. Шта сад би – пођо ја према сокаку, да видим шта се дешава.

Шта чекаш! – подвикну Сретен, а Лиско скочи на Стојадина, ал не може да му приђе, Стојадин велик и дебео човек, јес везан, ал се не да Лиску. А Лиско ко осица. Удара и удара оним ножем, прска чоја, кидају се гајтани, бљузга крв. Кад би најпосле, паде Стојадин, једва паде.

А сад, водите ово у поток – показа Сретен на Лиска.

Не, Сретене! – иступи ја. Жао ми Лиска. Отац му био бекрија, све је списко, завршио на калдрми, пијан; мајку му познајем, добра жена, једва је Лиска на пут извела, до цреваре, те је некако и занат касапски изучио.

Немој њега убијати – велим ја Сретену – поведи га са собом, он ће те најбоље послужити.

Али Сретен Чарапић ни да чује. Неће, каже, да му служи човек који је својег војводу издо и заклао, таки му нису потребни.

Баш таки најбоље послуже, он сад нема куд од тебе, Сретене – ја њему. А он мени: Гледај своја посла, чича Милутине. Уосталом, вели, ја ово убијам за твоје дело, за славу и величину твоју и мојега оца.

И док ја тако са Сретеном – продера се Лиско. Нису га у поток одвели него га кољу испод дуда, покрај пута. А ови, – показа Сретен на оне заробљенике – да се поведу кроз село да свакој кући врате што су узели и де год су се опоганили о девојачку спрему, да им се удари по двајеспет батина.

Узјаха Сретен и крете војску.

Моја Живана зажеже кандило. Упали свећу Стојадину и Лиску. И онима што су по вотњаку и за прошћем око наше куће изгинули. Нареди кадионицу и стаде да кади. Кућу, и по авлији и по вотњаку. А ја, за њом. Кад свиње се око нечег отимају. Шта ли је то – приђем и видим: торба и каиш. Нова, богати, торба официрска, кожна, глођу је свиње, ал да је отворе не могу. Мене нешто текну. Уђем у свињац, отмем ону торбу па унесем у кућу. Отворим и видим, Стојадинова, пише његово име на свесци. Завирим – а оно, архива, како да ти кажем, није баш архива, али и јесте. Спискови кућа на које се може ослонити. Спискови људи за које сматра да су на страни комуниста. Спискови људи које не треба дирати. Све он то по читавом нашем крају пребраздио. Изделио, испланирао. Види се, и он се на неку владавину био спремио, ал кад погледаш, учинио је нешто добро, сачувао је неке људе, своје људе. Сачувао и завуко торбицу под сламу у свињац, а главуџу изнео и пустио под нож, како би ти реко, главуџу изгубио, торбицу сачувао. Значи, и у њему је било нечег за поштовање. И гад и зликовац, али ето, и он умео нешто љуцки да уради.

Кажем ти, кади моја Живана авлију и вотњак, кади и свињац, а ја се мислим: боже, да л’ је још когод кадио свињац, зар смо и на то саспели; чиме ли смо ово заслужили?

 

Зашто, бре, рушиш ову ћуприју?!

 

Једне ноћи бануше. Дркте врата, оће да искоче. Шта је то, сунац ти! Устанем, ко то оће да одвали врата. И зашто? Изађем, видим да нису Немци, звезде им на капама. Пред њима Грујо. Шта је, бре, људи, што сте на врата кидисали, нису закључана.

Нисмо знали – вели Грујо.

Ама, како нисте знали; шта знаш, Грујо, кад не знаш да се домаћинске куће не закључавају, како по Шумадији устаничиш и војујеш ако то не знаш!

Њему би криво, ал, тера он своје: Дај нам алат, вели, и пођи с нама.

Каки алат и куд да пођем, мислим се, ал, ајд, ћутим. Навучем чакшире, назујем опанке, па за њима. А они искупљају будаке, сикире. Ја гледам, ал ћутим – да је среће, ви би се будака и сикира држали и посо њима гледали. Ал, ајде. За њима. До ћуприје на Деспића потоку.

Они онај алат са леђа, па се раскомотише. Почеше да ударају будацима. Терају и мене да рушимо ћуприју.

Чекај, зашто да рушим ћуприју?!

Како зашто да рушимо ћуприју! – дрну се Грујо. Како то питаш? Што се правиш луд, чича Милутине!

Не правим се ја луд, велим, него ти оћеш да ме лудог направиш.

Он ме гледа.

Зашто, бре, рушиш ову ћуприју? – питам га опет. Коме она смета?

Он ме гледа, није му право.

Добро, чича Милутине – напослетку ће Грујо – је л’ ти не би рушио ћуприје које служе окупатору, је л’ ти ниси за то да и ми допринесемо победи над фашизмом?

Добро, кажем, радите како оћете, ваша је ствар – уједо се ја за језик, не смедо им рећи шта мислим. Ова ћуприја треба нама и ником више под капом небеском нити треба нити смета. Ми преко ње прегонимо нашу муку – жито, ђубре, шашу и остало. Ми смо је и направили, није нам је направила никака влас, јер никаквој власти и није потребна. Немцима поготову. Само је нама потребна, па што да је рушимо, сунце ти! И што себе да заваравамо да је то против окупатора. Па је л’ тако? Шта може немачкој сили да наруши рушење једне такве ћуприје? Еј, бре, да су окупатору таке ћуприје сметале зар би он стиго довде и заузео целу Европу! Ајде, руку на срце, која то војска не може да прегази поточић метар и по дубине? Ал шта ти вреди, не пита се твоја памет, други се питају – ако има било кога да се пита, ако то није само нека учка ухватила маха. Немојте, људи, да се шегачите, ова ћуприја није уписана ни у једну ратну карту, ову ћуприју смо ми на своју руку подигли. Не смем да кажем: ви ћете да срушите ћуприју па да измакнете гузицу ко кад сте срушили ону у Шијацима, а Немци ће да дођу и покупе нас и да побију, ко у Шијацима, 82 човека – само су четворица из куће Милића, па ти види која ти је то рачуница, па ти то уписуј у велику књигу. Ништа ми, велим, нећемо наудити Немцима, а себи оћемо – колико сутра, опет је сами морамо подизати баш и да нам Немци не нареде. Како ћемо ми до наши њива и ливада без ове ћуприје? И немојте, људи, шта ће о нама мислити Немци, смејаће нам се кад нас буду убијали због волицне ћуприје.

Син Пула колара скочио. То је петоколонаш! – каже за ме. Ал Грујо, руку на срце, не даде на ме. Чекај, друже, вели, не може то тако брзо, наопако би било да нам петоколонаши ничу ко печурке – разборит човек, из добре куће, што јес јес – кад би то тако било са петоколонашима, кад би они од ваки људи постајали за ноћ, ми бисмо награисали, обрали би зелен бостан. Говори Грујо, слушају и други, а Пулов син се покуњи.

Па сигурно, не можеш ти сваког називати петоколонашем ко не мисли ко ти, ниси ти сам на свету, а није ни та пета колона једна, има још људи и памети а има и колона осим пете – разумеш ли ти мене?

Суде небески! – дрнем се ја, али ме Грујо пресече.

Ћути, чича Милутине – и повуче ме у страну, па испотија, да други не чују, све у поверењу, да пазим шта говорим. Има људи, вели, ови млађи, који те неће разумети како треба, а сад је време тако. Све ме лепо саветова. И заслужио сам, зна он да сам га спасао на дан погибије краља Александра; да би га задавили што је у Вулићевића кафани пуцао у слику краља Александра. И без тога, Грујо беше добар човек, штета што погибе тако брзо. Кажу да је страдо негде на Златибору, био рањен, па кад су њини отступили у Нову Варош и оставили рањенике, Немци дошли и изгазили тенковима целу болницу, па и јадног Груја, бог да му душу прости.

Вратим се ја кући, донесем онај алат, па пробудим Живану. Ајде, кажем, буди Радоја и спреми леба и уз леба за два три дана, а ја ћу да поведем краве, морамо да бежимо преко планине, и даље ако устреба.

Живана се прекрсти, пита да л’ сања.

Ама, жено, слушај ти мене, немој да се касни – така је и така ствар, испричам јој шта је било са ћупријом, а она ђипи, оће за очи. Што си им, вели, дозволио да руше ћуприју, што је ниси одбранио него да сад морамо због неколико греда бежати од своје куће; каки си то, вели, човек, је л’ тебе ударило у главу ко оној дечурлији, што и’ ниси отерао у мајчину, ти си бре три рата ратово, знаш шта је рат!

Ћути, бре, жено, ко мене зарезује.

Мука је то, синовче, веруј. Рођена те памет највише мучи. Шта си и ко си, питаш се. И чија је ћуприја, питаш се. Не можеш да се разбистриш. Није, бре, ћуприја Немачка. Да ти рушиш ћуприју, наприлику, у Немачкој. Или да рушиш ћуприју да је Немци у напредовању не пређу, или да им успориш напредовање. Али, синовче, Немци су ту, дошли су.

А што је најгоре, не смеш ништа да кажеш. Можеш да изгубиш главу, а да испаднеш смешан. Ни својима, комшијама и познаницима, сељацима не смеш ништа да кажеш. Држиш воду у устима пред Пуловим сином, а овамо си био неки ратник и спасилац отаџбине. Па богами, ружан си сам себи; вучеш се ћорав по планини са женом, дететом и кравом и не смеш да кажеш шта мислиш. Прешо си Албанију, вратио се преко Кајмакчалана, окитили те одличјима, а моро си да ћутиш да не изгубиш главуџу и испаднеш смешан.

 

Бошкови синови

 

Затрешташе пушке, грунуше бомбе. Богами потраја то. А ноћ ко тесто. Ја изађем пред кућу, осмотрим, чујем и видим да се пуца у Сарића крају. Кад изјутра, лупи моја капија, ето ти Павла. Ајде, Милутине – зове ме – Бошку Сарићу погинуо син.

Који? – питам га, знам да је један Бошков син са звездом, а други са кокардом на капи.

Млађи је Бошку погинуо, онај партизан – вели Павле, па ми све каза шта је и како је. Млађи син дошо кући са њи тројицом. Ишли Његовом косом изнад Јанићијевића кућа. Пашчад и’ салетела. А они други, дабоме, нису били глуви. Они од Филиповића кућа ослушкивали лавеж и тако пратили оне које пашчад салећу. Кад се лавеж зауставила код Бошкове куће, знали су ко је. Крену и опколе. И зову на предају. Кажем ти, човече – Србин Србина зове на предају, оће брата за заробљеника.

А нико не сме да се преда. Не сме ни брат брату; у њином рату нема заробљеника; јок брате, ако се неки несрећник предо у невољи, или рањен, најцрњу је смрт изабрао.

То су и они у Бошковој кући знали. Први искочи Бошков син – баци бомбу па за њом, али стигне га метак у авлији. А оно троје за њим, па и они ко Бошков син, нема ту шта, опкољени, а месечина ко дан, све и’ побили.

Ајдемо, Павле – шта ћемо, таки је у нас ред, да се при сарани нађемо једни другима. Кад ми тамо, а Бошков старији син дошо, ал не сме да уђе у авлију. Стоји, вако, на капији и не сме ни пред оца ни пред мајку. Наоружан, кокарда му на капи – овим очима сам гледо – стоји човек, ал оцу и мајци не прилази, не сме. А нешто га вукло да дође брату на сарану. И довукло га. Ваљда има нешто. Радисав, синовац Бошков, дошо и каже да му је син пред капијом. Бошко каже: Немам ја сина, мој син је, вели, мртав. И показује на сина у сандуку, на мртвог. Миран Бошко, каки миран, сломљен човек, а памет му ради ко сат; каже да су његови синови његови само кад су мртви, а ја се мислим: е, далеко смо догурали, баш ће нам вредети неке победе и слободе ако којим случајем до ње дође.

Радисав изађе да пренесе поруку, да каже живом Бошковом сину да иде својим путем, овде нема шта да тражи.

Ја гледам Бошка – он ти је, бре, опасан човек био, ал сад се слего. Убијен, како и не би. Подизо синове од оке меса.

Приђе Бошко мени и седе вако поред мене. Загледа се у ме, па каже: Ово је, чича Милутине – тако ме звао – и твоја несрећа. Ја га гледам, а он мене не гледа, него му се очи у даљину отискују. Стави ми руку на раме, па опет понавља: Ово је, чича Милутине, и твоја несрећа. Ово, вели, не може да буде несрећа само моја, нит може да буде несрећа само једног човека; млого је, вели, ово голема несрећа да би била само једног човека.

Млого, мислим се, млого голема, млого голема за цео народ; мали смо ми народ за волику несрећу. Гледам га наког, па би да га некако утешим. Е па сад, тако је време дошло, вели, Срби оће да победе Србе. Прошла су она времена кад су се Срби остављали политике док је окупатор у земљи, кад су прво бранили отаџбину па после изводили рачуне политичке. Сад је друго време, сад оће окупацију да искористе да би се међу собом обрачунали политички, така је сад рачуница, не мисли се на образ него на победу. А он, веселник, чисто се осмену, па вели: Што се ви стари ратници не окупите и не договорите, па не станете на пут овој пропасти; ко ће, вели, ако ви нећете, ви сте оцеви и спасиоци отаџбине!

Ја га гледам, не смем рећи: који ратници и спасиоци, ови што су завађени не знају за оцеве, ни за мајке и сестре, они се око власти отимају.

Кад, после неколико дана, тако око подне, виче Радисав, синовац Бошков: Ајде, вели, деда Милутине, обесио се чико!

Ух, богати, зар усред бела дана! Ко се веша у ово доба, мислим се. Ал, опет, рачунам, он се није обесио у помрачењу, мозак му је радио ко сат; није му значи друго преостало.

Скидам га ја са вешала, а све ко да чујем како ми говори: ово није само моја несрећа, не може ово да буде само једнога човека, млого је голема за једног човека. Богами ти кажем, лепо га чујем: што се ви стари ратници не окупите и не станете на пут овој несрећи?

Е па морамо се некако окупити, размишљао сам, морамо да покушамо, да учинимо што можемо, ако ништа друго, оно да савес умиримо. Само, како? Требало би да нас неки од наши бивши старешина поведе, неки резервни официр.

 

Молио сам, ал не помаже

 

Некако улето, четрес треће, Спасенија, жена Велимирова, бану ми у кућу. Зове ме да идем с њом Сретену, да молимо за њеног сина Вељка. Ти си, вели ми, Милутине, заједно с Велимиром и Сретеновим оцем Лазаром ратовао, ти си човек који сме пред Сретена. Вељка јој Сретен заробио, каже.

Чекај, жено, како га заробио, па и твој Вељко је неки четник – не иде ми у главу да је Вељка заробио Сретен, друго је да су га заробили комунисти.

Моја Живана стоји постранце и крсти се – чуди се жена како то Србин Србину, комшија комшији роб, они су, бре, заједно у школу ишли и овце чували, како то сад један другог заробљавају, зна се ко је власан да заробљава. И тера мене Живана да идем Сретену, ама из ови стопа. Ајде, Милутине, каже, ти си са Сретеновим оцем делио и зло и добро. Што сте исписници и што сте ратовали и Србију спасавали кад ваши синови заробљавају један другог! Натуче мени Живана нову шајкачу и просто ме гура да идем.

Подне, богати, сунце пригријало, а зајесенило – и сам како то може бити код нас у Шумадији. Ништа лепше на свету. Ја пред школу, а оно под липом астал. Па чарсав ћенарски. За столом Сретен. Сам. Пред њим јабуке, ал не видим да је која начета. А кад човек ни јабуку у уста не може да тури, како да разговараш са таквим човеком? И вреди ли такога молити?

Подаље, поред ограде, коњ оседлан, лупа ногом и бије се репом. Војска се одаљила. Нико Сретену није рад, нит је он коме. Ко да је ограђен неком оградом, невидљивом.

Ни мени није пријатно да му приђем, ал ја се сетим покојног Велимира, па Лазара, Сретеновог оца – колико пута смо били заједно у позајмицама, на мобама. Сетим се лепи дана, о славама и преславама и мислим се: зар смо могли помислити да ће нам наши синови и ваке бриге задавати?

И кажем ја то Сретену. Све му то кажем, а он вели да то све зна и сам и да му ја нисам моро и говорити. Седи тако, трља браду, погледа у ме. Онда шетка, шетка и гледа некуд. И ћути.

Ја опет удри да му што више искажем о нама, ратницима из прошли ратова и о Лазару, његовом оцу, и о Велимиру, оцу заробљеног Вељка. А Сретен ми се наједном окрену и прострели ме погледом: Не можемо да опраштамо никоме! Нема ту шта да се прича!

Зар тако! – лупим ја дланом о астал.

Тако, чича Милутине, баш тако! Мора га стићи казна, да нас Србе не истребе; није време да се ми јуначимо и Немце да убијамо. Рачуница је чиста – ако њи убијамо, нас ће млого нестати. Ми смо малољудан народ, чича Милутине, вели, нас је прошлог рата нестало милион и двеста иљада – све он тако у бројевима – ако нас и овог рата буде тако нестајало, нећемо се одржати. А Вељко је предводио ону заседу код мале ћуприје, он је тад мого да убије Немца, а Немци после да побију стотину наши. Е па ја, чича Милутине, не смем и нећу, каже, да опростим живот човеку, који више воли једног мртвог Немца него сто живи Срба.

Добро, госн капетане – ја њему све онако по звању његовом, иако је он Лазаров син, иако сам ја њега кад се из априлског рата вратио бранио од његовог оца Лазара, од мог исписника и ратног друга – Вељко није убио тог Немца, ил, не дај боже, више Немаца. А он ме претече: Није, јер сам га ја омео и разбио му заседу пре него што су наишли немачки камиони, а ти би видо, чича Милутине, шта би било с нашом нејачи и са селом и са овим стрејама нашим – показује вако на село.

Ја слегну мало, ал опет, видим да ће Велимирову сину да слети глава, па кажем: Гледај, госн капетане, да се насулите ако икако може, није глава капа да је подигнеш кад спадне.

Чича Милутине – окрете ми се он ко да га ватра опече – ако ти и мој отац, и други ваши исписници мени кажете да ја кренем на Немце, ја ћу да кренем. Па нек гори Србија опет. Нек изгори. Нек Немци убијају жене и децу. Нек све постане Крагујевац и Краљево.

Ни ја нисам за то да гину деца – промуцам, видим, бре, куд он нишани.

Е па, ако ниси за то да гину деца, онда ниси ни моро долазити да молиш за Вељка. Сад се послови велики свршавају, није земан за послове комшијске не треба арчити време. А руке му, шта да ти кажем, бледе и црне, нема у њима покрета, ко поломљене. Ал даве, даве богами. Реко би нема у њима снаге, ни зноја, не могу јабуку до уста, ко што ни уста не могу залогаја, ал ето, да задаве, да закољу, то могу. Ðернем ја лево и десно, тео би да дознам де ли је онај Велимиров затворен, а он ми рече да идем кући и да опет навратим кад ми затреба. А ја за његовим речима. Шта ћу.

Моја Живана чека на сокаку, код Станковића капије. Пошла ми у сусрет, чека добру вест да је носи Спасенији.

Не могу те обрадовати, нити ћеш ти Спасенију, кажем.

Наопако, каки сте ви то људи – прекрсти се моја Живана – заборависте ко сте и одакле сте, ко су вам били очеви и дедови, о мајкама вашим несретним да и не говорим: како ћете, вели, на гробље о задушницама, тамо су вам мајке и бабе.

Е па, Живана, нисам ја ту ништа крив, сад људи влас за се осигуравају.

А она опет: Како те није срамота, Милутине, ваљда прво треба да се преживи па се влас сређује – застаде мало па ме погледа – и кака ће вам власт бити ако се за њу танџарама и ножевима јагмите. А ја гледам па се чудим како се моја Живана изменила на овој јагми и ветрометини, она сад говори ко да је књиге читала.

Жено божија, не отима се ја око власти; ко мене шта пита и ко мене сад уважава, ово је неко друго време, ово је сад голема политика – све ја тако, а она мало ко устукну.

Идемо тако нас двоје сокаком према Спасенијиној кући, а Живана оћуткује, видим пребира мисли.

Јаој! – јекну човек тамо, код школе.

Чу ли, Милутине? – укочи се моја Живана.

Чујем ја, како да не чујем кад се до по села чује.

Поново рикну – ко ће други него Вељко. Кркља. Ко да се убија посек.

Милутине – гледа ме Живана у очи – да л’ си ти молио Сретена ко што треба и колико треба?

Како да нисам молио, Живана, молио сам и молио, камен би омекшао, ал ето, они су таки људи, слабо сад молбе помажу. Не тедо рећи: молили су тако и Вељка, ал ни код Вељка нису молбе помагале.

 

Не сме се душманин помињати

 

Чекај, синовче, доћи ће и стари ратници на ред, сад ово да ти кажем.

На сарани сина Милана Перишића моја Живана, дабоме, стоји вако уза ме, чекамо да дође поп, да одржи опело па да пратња крене. А попа нема; ни поповима није лако, страују да опелом не увреде убице, могло би им се то осветити – зар није помрчина појела попа после оне саране у Бучију.

А Милан, веселник, шета по авлији, погледа на сокак да л’ ће се поп појавити. Не зна човек како ће да сарани сина, без попа не може, нико се без попа не сарањује, само ајдуци, а његов син није ајдук.

Видиш ли ти, Милутине, ни саране нам нису ко што су нам биле – Живана ми пришаптава – у сретна времена се кукало кад неко умре. Проста жена, ал види што види: никад се није више убијало, а никад се мање кукњава чула.

И мени мучно. Ћути се, све се слегло и гледа преда се ко да смо украли мртваца, ко да је убилац међу нама.

Било би добро да ви мускарци, старији људи залелечете – пришаптава мени Живана – мушка је клетва убојитија. Разборита моја Живана, зна да ни убилцима није свеједно да л’ убијају народ који кука и проклиње ил народ који ћути. Ал опет, како ћу ја кад сви ћуте, ваљда прво треба Милан да закука, отац је.

Што не кукаш, Милане – приђем му – сину ти је двајесдве године, школу је учио а ти надничио; сви смо се радовали и надали да и ми свог човека за лекара стекнемо, а сад, ево, ми за њим мртвим ћутимо и раменима слежемо.

Милан ме погледа: Како да кукам, Милутине, каже, кад не смем душманина да поменем, а душмана је сада свуд, на све стране, каже, по потоцима су, по врзинама, а можда су и на овој пратњи. Стра га, каже, ако душманина помене јавно, да ће му убити и другог сина; не сме се, вели, душманин грдити. Овај што је грдио – Милан покаже на ковчег са мртвим сином – видиш како је прошао.

Ја се слего. Шта да му кажем: у праву је, види човек докле смо доспели.

 

Не бацај лебац

 

Орем ја на Црном Оглавку. Волови ми посустали, ја зауставим, седнем на гредељ плуга, запалим цигару.

Здраво, чича Милутине! – трже ме глас с леђа.

Помаже бог! – одговорим ја и окренем се: тројица с пушкама стоје у орању, намрштени, видим, не прија им мој поздрав, а ја, будала, научио – чим видим људе с пушкама кажем: помоз бог! Ко у моје време. Заборављам да има војске која бога не признаје.

Имаш ли што за јело? – пита Пулов син, препознадо га.

Одем до кола, узмем торбу, извадим заструг, леб и сланину и срче с ракијом. Гладном војнику севап је дати леба и уз леба. Узмите, људи, презалогајите што се нашло и попијте.

А, пиће никако, ми смо, чича Милутине, војска која не пије – каже Пулов син.

Чуди ме да има војске која не пије – слегнем раменима, а он ће опет: Нама је потребна здрава памет. И поштење.

Ја опет слегнем раменима и мислим се: има људи који су здраве памети и чиста образа и попију по коју, а може бити и обрнуто.

Попиј – кажем му – и здраву памет сачувај. Ја сам са пуковником Ивовићем пред Ветерником пио грчки коњак, позвао ме човек, писмо ко људи и здраву памет сачувасмо и победу извојевасмо, није нам коњак ни помогао ни одмогао – све ја тако, о грчком коњаку, фалишем се да сам пио са пуковником и све би да сазнам зашто он не пије, знам да је пио, а отац му још више и деду му памтим, пио, брате, више од други, а он, никако, ни капи.

Добро, синовче, да ниси болестан? – ускопистио се и ја. Никад нисам волео бекрије, а још мање трезвењаке, заветне; све би да дознам да л’ они то сад ракију манишу да би се народу допали док се каке власти не домогну.

Нисам болестан, чича Милутине – каже ми – него не пијем зато што наши непријатељи пију.

Па добро, мислим се, нису вам они због ракије непријатељи, нисте се ви поделили на бекрије и трезвењаке, него на четнике и партизане.

Онда, питам га, оћете ли ви штогод пити кад влас узмете, или ћете остати свеци до краја. Све ме интересује да они не трезвењаче само док се власти не докопају.

Никад се ми нећемо изменити – чисто се љути на ме што ја сумњам у то.

Добро, синовче. Понукам торбу и што је у торби.

Видиш ли ти, чича Милутине, како ми тучемо Немце? – не може да ћути ни кад једе.

Видим – кажем ја, иако, руку на срце, баш неке млоге Немце нисам мртве видо – ал видим ја да Немци не туку само вас, него и децу.

Он ме гледа па вели да су све кости у темељу неке велике будућности узидане. Сви они ђаци у Крагујевцу што су стрељани, све су то темељи.

Наслушо сам се ја о дечијим костима и темељима још преко Албаније, а после сам видо каки су темељи од дечји костију, виђало се то и у овом рату – распричо се ја. Говорим што мислим.

А, тако! – трже се Пулов син и баци лебац. Не зове ме више чича, него само Милутине, наљутио се.

Чекај, не бацај лебац – подигнем онај комад леба и пољубим, па му покажем на плут и орање – ово мора да се поштује. Покажем му онај лебац: Ја ово, синовче, поштено зарађујем, за мене нема леба без мотике.

А он ме и не слуша. Само сикће: Шта би ти, Милутине, да савезници сами победе Немачку па да после сами сеире и деле свет. Е, за таке ко што си ти, Милутине, има! – пљесну Пулов син по кундаку.

Чекај, бре! – ја њему, није ми право што ми прети, и ко је он, Пулов син, да прети Милутину. Ал кад је тако време дошло, суздржим се ја; Нисам мислио да те вређам, нити да савезницима додељујем уживанцију у победи, ал ето, има људи ко ја који не разумеју да се млого потпомазе ако се запали општинска архива, поготову ако су у тој архиви само спискови сељачки кућа и домаћина, године рођења и дани смрти.

Све архиве има да се спале, каке да су! – одсече Пулов син. Оће да пали, и квит.

Ја опет нисам рад да се пале спискови који само нама служе, а Немци због спискова који њима ни зашта нису потребни да пале наше куће, убијају чељад… све через неке артије која ником осим нама самима није потребита.

Пази, Милутине, шта говориш – сева он и погледа у ону двојицу поред њега, и они се искрљештили – немој мислити да ми не умемо да убијамо.

То ми није на ум пало – кажем – знам шта умете и можете, не морате ме млого уверавати. Ја сам реко што сте ме питали. Нити сам вас звао да дођете и да ме на орању гладна оставите, нити сам вас први шта пито, а кад сте ме питали – ја вам реко. Ако си тео да ти одговорим што си сам знао и желео, ниси ме моро питати; ако си ме пито да ме чујеш, отрпи да ти одговорим. Каку ти то слободу обећаваш ако убијаш за оно што ти се не свиђа, има ли у тој слободи каке слободе и за мене?

Све су то озбиљне ствари, синовче. И смешне. Па је л’ тако? Ти одратујеш своје, одужиш се отаџбини, а онда дође Пулов син па и он оће да ти соли памет.

 

 

 

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.