Не бацај лебац
Орем ја на Црном Оглавку. Волови ми посустали, ја зауставим, седнем на гредељ плуга, запалим цигару.
Здраво, чича Милутине! – трже ме глас с леђа.
Помаже бог! – одговорим ја и окренем се: тројица с пушкама стоје у орању, намрштени, видим, не прија им мој поздрав, а ја, будала, научио – чим видим људе с пушкама кажем: помоз бог! Ко у моје време. Заборављам да има војске која бога не признаје.
Имаш ли што за јело? – пита Пулов син, препознадо га.
Одем до кола, узмем торбу, извадим заструг, леб и сланину и срче с ракијом. Гладном војнику севап је дати леба и уз леба. Узмите, људи, презалогајите што се нашло и попијте.
А, пиће никако, ми смо, чича Милутине, војска која не пије – каже Пулов син.
Чуди ме да има војске која не пије – слегнем раменима, а он ће опет: Нама је потребна здрава памет. И поштење.
Ја опет слегнем раменима и мислим се: има људи који су здраве памети и чиста образа и попију по коју, а може бити и обрнуто.
Попиј – кажем му – и здраву памет сачувај. Ја сам са пуковником Ивовићем пред Ветерником пио грчки коњак, позвао ме човек, писмо ко људи и здраву памет сачувасмо и победу извојевасмо, није нам коњак ни помогао ни одмогао – све ја тако, о грчком коњаку, фалишем се да сам пио са пуковником и све би да сазнам зашто он не пије, знам да је пио, а отац му још више и деду му памтим, пио, брате, више од други, а он, никако, ни капи.
Добро, синовче, да ниси болестан? – ускопистио се и ја. Никад нисам волео бекрије, а још мање трезвењаке, заветне; све би да дознам да л’ они то сад ракију манишу да би се народу допали док се каке власти не домогну.
Нисам болестан, чича Милутине – каже ми – него не пијем зато што наши непријатељи пију.
Па добро, мислим се, нису вам они због ракије непријатељи, нисте се ви поделили на бекрије и трезвењаке, него на четнике и партизане.
Онда, питам га, оћете ли ви штогод пити кад влас узмете, или ћете остати свеци до краја. Све ме интересује да они не трезвењаче само док се власти не докопају.
Никад се ми нећемо изменити – чисто се љути на ме што ја сумњам у то.
Добро, синовче. Понукам торбу и што је у торби.
Видиш ли ти, чича Милутине, како ми тучемо Немце? – не може да ћути ни кад једе.
Видим – кажем ја, иако, руку на срце, баш неке млоге Немце нисам мртве видо – ал видим ја да Немци не туку само вас, него и децу.
Он ме гледа па вели да су све кости у темељу неке велике будућности узидане. Сви они ђаци у Крагујевцу што су стрељани, све су то темељи.
Наслушо сам се ја о дечијим костима и темељима још преко Албаније, а после сам видо каки су темељи од дечји костију, виђало се то и у овом рату – распричо се ја. Говорим што мислим.
А, тако! – трже се Пулов син и баци лебац. Не зове ме више чича, него само Милутине, наљутио се.
Чекај, не бацај лебац – подигнем онај комад леба и пољубим, па му покажем на плут и орање – ово мора да се поштује. Покажем му онај лебац: Ја ово, синовче, поштено зарађујем, за мене нема леба без мотике.
А он ме и не слуша. Само сикће: Шта би ти, Милутине, да савезници сами победе Немачку па да после сами сеире и деле свет. Е, за таке ко што си ти, Милутине, има! – пљесну Пулов син по кундаку.
Чекај, бре! – ја њему, није ми право што ми прети, и ко је он, Пулов син, да прети Милутину. Ал кад је тако време дошло, суздржим се ја; Нисам мислио да те вређам, нити да савезницима додељујем уживанцију у победи, ал ето, има људи ко ја који не разумеју да се млого потпомазе ако се запали општинска архива, поготову ако су у тој архиви само спискови сељачки кућа и домаћина, године рођења и дани смрти.
Све архиве има да се спале, каке да су! – одсече Пулов син. Оће да пали, и квит.
Ја опет нисам рад да се пале спискови који само нама служе, а Немци због спискова који њима ни зашта нису потребни да пале наше куће, убијају чељад… све через неке артије која ником осим нама самима није потребита.
Пази, Милутине, шта говориш – сева он и погледа у ону двојицу поред њега, и они се искрљештили – немој мислити да ми не умемо да убијамо.
То ми није на ум пало – кажем – знам шта умете и можете, не морате ме млого уверавати. Ја сам реко што сте ме питали. Нити сам вас звао да дођете и да ме на орању гладна оставите, нити сам вас први шта пито, а кад сте ме питали – ја вам реко. Ако си тео да ти одговорим што си сам знао и желео, ниси ме моро питати; ако си ме пито да ме чујеш, отрпи да ти одговорим. Каку ти то слободу обећаваш ако убијаш за оно што ти се не свиђа, има ли у тој слободи каке слободе и за мене?
Све су то озбиљне ствари, синовче. И смешне. Па је л’ тако? Ти одратујеш своје, одужиш се отаџбини, а онда дође Пулов син па и он оће да ти соли памет.
Тебе, Милутине, више нико ни за шта не зарезује
Сачекајдер мало, после ћемо о старим ратницима. Прво морам о Бори Јуришу. Да ти кажем, он је од Гарашића, а Јуриш – то име надели су му његови ратни другови. Ваљда зато што је јуришао. Познавао сам ја опаке људе из прошли ратова, јуришају ко ћорави па им после даду надимак – јуриш. И овог Бору ја сам добро познавао. И оца сам му, Јаблана, познавао. И деду, Боривоја. Они су били добри људи. И деда му и отац били су црквењаци. Послуживали за време службе у цркви и отпевали попу, носили му петраиљ и кадионицу док би светио водицу по селу и кад би ишо на саране и даће, а Бору су школовали за попа, учио богословију у Сремским Карловцима, добар је ђак био, млого се радовали његови, знаш и сам шта значи за једну сиротињску кућу да одшколује попа. Али, Бора њи преварио, није тео да се запопи, а све га је чекало: и црква, и црквени стан, и вотњак, и виноград, и два ектара зиратне земље, и два ектара ливаде. А парохија, шта да ти кажем, два села, оба богата и све његови људи. Ал шта то вреди, не теде Бора да се запопи, него се одаде комунизму, па све са оним опанчарима и абаџијама, главним комунистима. Па тако и четреспрве, оде Бора за опанчарима и другима, а отац му прецрче.
Е тај Бора, синовче, дође са својима да се одморе и наране – мислим да је то било некако око Никољдана четрестреће.
Сакрио ја њи на тавану моје штале. У сено. Међу њима један рањен. Не знам чији је, не познајем дете, ал познајем да га је рана запекла, да је у врућици и познајем да је наше горе лист, да мушки подноси гадне ране, ни зубима да шкргутне. Веле да је из Хрватске, од ове деце избеглица. Све му усташе побиле. Помиње сестру. Да ти срце прсне. Треба за њега млека и неког чаја, а могла би Живана и мелем да му стави. И није за рањеног младића да спава на тавану, треба га пренети у постељу да му Живана мења облоге – греота је, млад је несретник, мало је старији од мог Радоја. А Бора Јуриш ме задржава да га слушам, распричао се о порезима.
Чекај, бре, Боро, нису порези највећа несрећа света и није сад вакат за решавање пореза. Таке ствари се, Боро, решавају у скупштинама, а не на таванима – кажем.
Он ни да чује: Каке скупштине, каже, скупштине су имале доста прилике да укину порезе, па што и’ нису укинуле! Не можемо се, вели, у скупштине уздати, та се питања решавају на јуриш, а не у трапавим скупштинским разговорима.
Да оставимо то, Боро, за коју другу прилику, а ја ово дете да снесем са штале и однесем у постељу, тамо је топлије и удобније, Живана ће да му опере рану комовом ракијом и да превије мелем, ко свом детету. И млека млакушног да се напије, није таван шталски рањенику постељу да замени, ако може скупштину.
Снесем рањеника и положим у своју постељу. Живана упали лојаницу и да се на посао. Ја подложим ватру, узмлачим воду, узмлачим комовицу. Па чисти ону рану. Па намажи мелемом и преви, Живана донесе млека и меда, па милина.
Онај дечак се загреја и у образима зарумене. И заспа.
Живана и ја тако седимо крај њега, а он дете, душа те боли. Кад задудња на врата. Па и у прозор. Видим цеви на прозору и није ми тешко да препознам кад кундак у врата удара.
Узмем сикиру, станем до улазни врата и, санћим, питам ко је.
Отварај, отварај! – брунда глас споља. И прети ми неко.
Пази, Живана – дошапнем жени – ако уђу, реци да је овај у кревету наш син, Радоје, реци да се Радоје разболео.
А шта да кажем ако ми и Радоја виде? – убледе Живана. Е, ту сад не можеш бити паметан. Шта ћу и куд ћу, не знам. А лупа на вратима не престаје, оће да одвале врата.
Скинем прангу и станем на врата. И препознам Вучића Бајовића.
Кога имаш у кући, Милутине? – подвикује ми, оће да ме уплаши. А ако ме уплаши, одо и ја, и моји, и кућа. Вучићу Бајовићу ништа није да те убије и кућу да ти запали. Оће Вучић и горе да ти учини. Био је пекар на занату код Милојице. Никад му ватре и ножа није доста.
Зашто сија лампа у твојој кући, Милутине? – оће Вучић Бајовић да прође поред мене преко мог прага.
Чекај, бре, Вучићу, не улази се тако у моју кућу; јесмо ли Срби и људи, треба ли мени у овој кући живети, а како ћу ако ми у кућу свако упада кад му се прасне ћеф! Де сам ја неко и нешто ако на свом прагу нисам?
Милутине, не читај! – гурну ме Вучић, оће да прође.
А моја ти Живана изађе на праг па из свег гласа: О, Сретене Чарапићу – савила дланове у левак, а глас јој ођекује – о, Сретене, капетане! Виче што је грло доноси.
А Вучић се помео: Што се дерњаш, Живана, шта оћес? Зашто дозиваш капетана?
Оћу да питам капетана Сретена Чарапића, сина Лазаревог, зашто су ова моја будала – показа на ме – и његов отац Лазар ратовали од девесто дванесте до осамнесте ако ни на свом прагу нисмо заслужили да нас поштују ко људе! Оћу, каже, да питам Сретена Чарапића да ли га је зато отац школовао за официра да његова војска сад упада у куће ратним друговима и комшијама његовог оца. Оћу да га питам зашто ће ми кућа ако у њој лампу не смем да упалим од његове војске ни кад ми је син болестан.
Ја је гледам – чега се досетила, богати. И видим, Вучић спласнуо. Није знао да је дете болесно, каже. Све се правда. И оде. А Живана мени за очи: Одртавио си, вели, у ратовима, а не знаш како се са војском разговара.
Стани, Живана – ја њој – знам ја како се с војском разговара, ал ови нису војска, видиш ти који су ови.
А она ни пет ни шест: Тебе, Милутине, више нико ни за шта не зарезује.
Ја станем вако па се размислим – стварно, тако и јесте, нико мене ни за шта не зарезује.
Јутром, за росе
Е, и ово морам казивати.
Напасам ја стоку. Истерао сам је зором, да се напасе док не ођутри и не припече звезда: по врућини стока не може да пасе, може само да ладује.
Милина једна. Свежина из траве, из лишћа. А тице певају, ко да није рат и окупација.
Кад, од Крстовића трла иду двојица и једна девојка у средини, она двојица придржавају девојку, видим рањена је. Девојка – па рањена, и то ти је новос у овом ратовању садашњем.
Засташе преда мном, а ја гледам, па ми жао девојке, тако рећи још је дете, мало је старија од мог Радоја.
Куд ћете је, побогу? – оћу ја да приђем девојци, вичан сам око рањеника. А један само домане руком: Нема времена, каже, јуре нас, чича, четници космајски, од јуче, сада су за нама. Помози ако икако можеш.
Бежите према оним виноградима – покажем према Сувом Оглавку – ја ћу да лажем за вас. А шта да кажем друго, дошло време да се само лажом може помоћи човеку.
Седнем на склад и чекам. Откуд Космајци да пређу овамо? И ко ли су ова деца, и ова рањена девојка? Сељачка нису, то се може ласно препознати, а не јуре њи да и’ престигну, него да и’ побију, ту сад човек не сме да затаји. И реч си дао, Милутине, говорим себи.
Стока се поплашина и поткочила, стоји и гледа. Отуд, иза врзине, изби строј. И право на мене. А ја, шта ћу, седим и гледам. Никог од њи не познајем, нису од ови наши што иду са капетаном Сретеном Чарапићем.
Да ли си, чича, видео „црвене“? – пријахује један на коњу, ваљда је официр.
Слабо ја видим, синовче – кажем официру и покажем на ово моје једно око – изгубио сам око у великом рату, па сад за ове ваше послове нисам погодан. Не могу му рећи да око нисам у великом рату изгубио да би се у овом рату бруко и потказиво, јер од потказивања нељудскијег посла нема, барем је тако некад било.
Јеси ли видео црвене? – поново ме пита официр са коња.
А ја: Видо сам. Два младића и једну девојку.
Рањену? – пита официр и, ваљда, даде знак да ме подигну.
Видо, кажем, помажу јој да иде, ваљда је рањена.
И куд одоше?- пита официр. Ја покажем баш на Суви Оглавак, сам ми бог тако рече да кажем истину, а онај на коњу окрете према Радановом пољу. Лаже чича, каже.
Одоше ко кишњи пљусак, све супротно од Сувог Оглавка. Боже, мислим се, како сад мора да се лаже, толико смо се на лаж навикли, да више нико у истину не верује.
Боже, мислим се, ко се ваким временима надо, ко је мого помислити да ће вако штогод задесити човека који стоку напаса јутром, за росе, овде у нашој мирној и питомој Кошутици?!
Чудим се, синовче, дабоме! И никад нећу моћи да се начудим.
Чуо сам, бре, за ту револуцију, ал не могу да се начудим шта ће она у Кошутици.
Скупштинско питање
Сећам се ко да је сад било – сањам ја покојног нашег краља Александра, баш онако како сам га и видо шеснесте у јануару: стоји на обали острва Вида, пред њим гомила наших лешева, везују и’ за камење да веселници не пливају по води, а он, Лесандра, гледа, наслонио се на сабљу и вас црн, гледа према оном острву што га због наши мртваца назваше Острво смрти. Ја приђем, па станем, вако, и скинем шајкацу, ал не могу проговорити од вашију, пуна ми уста вашију, ко што је стварно и било, те ја чупај оне вашке из уста, вади, пљуј, а краљ Александар ми приђе и пита: Војниче, да л’ ће мени српски народ моћи да опрости страдања волика?
Не може ти опростити никад нико, ти си, краљу, начисто сатро овај народ и он ти више никад неће бити што је био, не може и да оће, нема ко, нема људи, изгинуо народ. Погледај, твоје величанство, ове људе – покажем му на оне наше лешеве, пуна и’ обала – оба ти ока, твоје величанство, зашто ваки народ сатре; више ваки Срба неће бити,а мого си се њима дичити широм света.
Због уједињења сам жртвовао свој народ – вели ми он. Ја тедо да га упитам је ли видо шта је од тога било, јел’ видо српске избеглице из Хрватске и Босне, са Косова и Војводине, ал се трго, откуд то краљ може знати кад су њега убили пре рата.
Тог дана седим под тремом, кад лупи капија – ето Павла, сав у гајтану и одличја на њим.
Ајде, Милутине, облачи се, позвао нас мајор Миша Радовић да идемо с њим, треба да миримо закрвљену браћу.
Миша Радовић је, синовче, бивши резервни мајор српске војске, добар и честит човек, а ратник да га није било већег и бољег у нашем крају, човек домаћин, пуна му кућа, четири сина, снаје и унучад; најбољи челар и калемар у нашем крају, од његови калема је Шумадија процветала и родила увелико.
Не могу ти рећи да сам баш био рад том послу с мајором Мисом, ал не могу да му се не одазовем. Обучем се, окачим она одликовања, нашареним се па ајд с Павлом, пред нашу школу. ту нас сачека мајор Миша и још наши солунаца. Ту нам мајор рече зашто нас је позвао, зафаљује нам што смо га послушали и дошли и опет се дотаче намере. Људи, ми смо у годинама, вели, имамо и унучад, а рат овај оваки видите и сами шта нам доноси. Рат је, вели, међу нас унео само раздор који нас уништава више него окупатор. Ако вако потраје, нама неће бити потребни душмани, туђин, довољни ћемо бити сами себи. Ми смо у своје време учинили за спас Србије више него што смо могли и смели, нека нам то послужи као право да сад учинимо шта можемо да се недужна земља и народ избаве од зла како се међу нама досад никад није јављало.
Ја се размишљам, синовче, да л’ да кажем коју, ал опет рачунам – ово што је мајор Миша наумио не може бити ништа ружно, нит би се човек на ваком послу могао обрукати, ако ћемо руку на срце, од овог посла ми сад немамо важнијег. А опет, и тај коме треба прво да идемо, мајор Калаић, човек је којега познајемо и који познаје нас. Био је овде пре рата геометар, а сад, сад како је посто мајор, ко му је мого дати толики чин, то не знам, знам само што чујем, да командује неком краљевом гардом и да је са Равне Горе дошо у наш крај.
Мајор Калаић нас дочека, чисто се и обрадова, а благ је и умиљат, па како је од нас виши и кад седи, он нас шкропи лепим речима и још умилнијим погледом. Добро је – каже мајор Калаић – што је резервни мајор Радовић окупио и њему довео солунце, што се досетио да за тако важна посла окупи оне што су највише страдали за спас отаџбине. За њега је овде, каже, најважније оно што ми немамо, због чега смо у прошлом рату изгубили ко око, покаже на ме, ко руку, ко ногу. Ми смо га, вели, ганули. И лепо је од нас што смо се тако окитили одликовањима – загледа он нас. Загледа одличја. И нука нас јелом и пићем. Наређује меанџији да нас служи – оваке госте, он, мајор Калаић, каже, није имо, а не верује ни да и’ је овако сјаћене и кафеџија скоро видо.
Да л’ се зајебава? – гледам мајора Калаића.
Господине мајоре, ми смо чистим срцем и у најбољој намери вама овде дошли, не да ручамо, него да по савести својој испунимо дуг према народу, како смо га сваки од нас у три рата испуњавали – ушчустрио се, богме, наш мајор Миша Радовић, говори, само везе, бркови му само одскачу, ко да је на рапорту. Ево, сваки од ови стари ратника – руком показује мајор Миша у нас – рећи ће шта тишти народ и милу нам отаџбину. Њи је – опет мајор Миша показује у нас – наш покојни краљ Петар, први ослободилац водио преко Албаније а они њега носили. Застаде, поћута, па настави. Јес, он њи водио а они њега носили, и тако до велике славе стигли и зато се њима мора веровати – показује на нас – пред отаџбином никад нису лагали и грешили.
Мајор Калаић чисто тронут, клима главом, одобрава, тапше по рамену мајора Мишу и нука нас да се приватимо јела и пића, ми смо његови гости и мило ће му бити ако ми штогод са совре коју је за нас приредио поједемо, ко што би и он да је за совром било којег од нас. А ми можемо да причамо, зато смо се, каже, и састали. Кућа се он са нама, наздравља и добродошлицу жели. Само ви говорите, људи, олакшајте души, све што вам је на срцу стоварите овде. Он, мајор Калаић, зна, каже, како је срце стари ратника и шта је брига за отаџбину.
Мајор Миша поглади бркове, па ће строже: Ако овако наставимо, војводо, нису нам потребни ни Немци, ни Бугари, ни Мађари, ни усташе, довољни смо сами себи, истребићемо се и без њи.
А ми у глас – одобрили се – повлађујемо мајору Миши.
Мајор Калаић седи и слуша. И смејуљи се. Баш сте се лепо, каже, искупили. И на добром сте се послу нашли. Добро сте се и досетили. Души ћете севап учинити – гледа нас, па устаде, прошета око нас и опет седе. Добро, каже, кад сте ви дошли да мене мирите са комунистима, јесте ли се то ви помирили са њима? Прво, каже, треба ви да се са њима помирите, па онда мене да мирите.
Мене нешто текну.
Мајор Миша се не да, има он сва могућа одликовања и две Карађорђеве звезде са мачевима. Тако је – каже наш Миша мајору Калаићу – тачно, сви Срби треба да се измире и саједине, сви, де су да су, па кад послове војничке обаве и спасу отаџбину, онда нека воде политику и нека се свађају. На изборима. И по скупштинама. Какав је ред и какав је адет код прави и угледни народа у Европи.
А шта ти, чича Милутине, мислиш – загледа се мајор Калаић у ме – да л’ ти мислиш ко и господин мајор Радовић?
Ја се спута. Шта да кажем? Видим да му се не свиђа оно што говори мајор Радовић и знам како пролазе они који говоре како се њему не свиђа, ал како ја сад да издам нашег Мишу, старог српског резервног мајора. И кад буде крај – крају, дошли смо да миримо закрвљену браћу, не смемо дозволити да нас заплаше ко децу.
И ја тако мислим, госн мајоре – одбрусим ја и загледам му се у очи право, а он се трже. И слеже. Ја сам, каже, мислио друкчије – лепо нас гледа, смирио се.
Ја сам , каже, мислио да ми прво треба да се обрачунамо са комунистима, па са Немцима. Са Немцима, каже, има ко да се обрачуна и без нас, а са нашим комунистима ако се ми не обрачунамо, неће се нико обрачунавати. И још нешто, Немци мора да оду одавде кад – тад таман да од нас нико на њи пушку не опали, а комунисти ако узму влас – никад ни довека, дуже ће нам бити под њима него под Турцима. Је ли тако? Шта мислите? – окрете се он мајору Миши.
То је скупштинско питање – каже му Миша, одма, у брк.
Скупштинско питање, велите, е кад би могло бити скупштинско – он ману главом, а смеје се, па ти га је тешко разумети. Гледа нас, гледа, а ми ћутимо, чекамо, а он тек почне: Драги пријатељи, млого сте осетљиви. Засузили над комунистима. Свиђа вам се што се јуначе, припуцавају на Немце. Личе вам на српске комите, можда вам личе и на вас. Је л’ тако! Волите ви да се пуца на Немце. Никад вам није доста џумбуса; ајдучка крв, вели, воли устанке, не може без устанка. А овамо, на челу тог устанка стоје они који су на вас пуцали четрнаесте, дабоме, они, шта се чудите. И ви се не питате што тај устанак није поведен у Загорју, па да Немци у Вараждину стрељају петнаест иљада ђака и младића, ко у Крагујевцу и Краљеву, драги родитељи отаџбине! Што то врзино коло није тамо заиграло, него другови из Загорја дошли овде, у Шумадију да се животима ваше деце и унучади поигравају. А оцеви, оца вам очињег! Ништа вас није опаметило, ни она Албанија, ни острва смрти, ни плаве гробнице, него сте сад дошли да ми цмиздрите над судбином црвене тевабије. Оћете ли се кадгод опаметити – пита нас – је ли, несретни родитељи још несретније отаџбине. Знате ли ви да и Немац на нашу лудост рачуна, зато нам је и одмерио „сто за једнога“, само нама и ником више, ни Словенцима, ни Македонцима, о Хрватима да и не говорим, само Срба сто за једног белотрпог Швабу.
Устаде, па ми се од неког стра ил од они његови речи учини да је још виши него што је био. Иде са чашом у руци па се са сваким куца, а ми ко да нас куцка у главу. Веруј, синовче, није пријатно ни погледати га, очи му се зажариле, а сав зарасто у брадурину.
Шетка, шетка он, па опет умиреним гласом, потијо: Па што ми да будемо будале и да се продајемо сто за једног, која је то рачуница?! Ви Шумадинци треба од Вараждинаца да учите како се са непријатељима треба разговарати; насели сте, вели, навукли вас комунисти на танак лед. Њима поверовали, а мени не верујете, чуди вас што ја ваше песме не певам и не ђипам у вашем колу, чуди вас, јер ја носим ваша знамења на капи.
Скиде ти он, синовче, ону шајкачу па загледа кокарду, оне орлове, нешто чапка прстима, не можеш знати шта снује, па ће опет: Требало би сад, вели, у кукњаву да ударимо, пред нама да су калуђери, јок бојовници, калуђери са преврнутим одеждама, са свећама наопако упаљеним. Ово је време за клетве и молитве, није за плитку памет и јефтино јуначење. Али ви, драги родитељи, не слушате Варваринце и Мишарце, него вам Вараждинци просипају вашу кавурму, овде у Шумадији, а тамо у Вараждину не ђускају у колу и не певају песме које се главама плаћају, драги моји, бистри родитељи – баш тако рече „бистри“ родитељи, а ја видим куд смо ми са својим седим тинтарама забасали.
Спусти мајор Калаић чашу па се шетка около нас и све нас милује руком по главама, све једног по једног, а онда опет нали чашу, али само себи, и на душак је испи, док дланом о длан, па седе и загрли мајора Мишу.
Ето, вели, тако сам ја мислио, драги родитељи отаџбине, али кад ви мислите друкчије, и ја ћу друкчије, ваше су жеље за ме наређење, историја командује, мораћу вас послусати.
Синовче, ја видим колико је сати. Виде и остали. Ћутимо ко заливени. Синовче, свака му друга „родитељи отаџбине“. Не говори се тако кад се на добро мисли.
А што ви мислите, би л’ се комунисти помирили са нама? – пита он и све нас редом загледа. Ми се спетљали, погледамо у мајора Мишу, а он ко да је прозван, вели: На томе ће тек да се ради, ово је наш почетак.
Устаде Калаић, притеже каишеве на себи: Кога ћу, вели, послушати, ако не вас, оцеве отаџбине нећу. Цупну он, поздрави нас војнички, ми ђиписмо, отпоздрависмо, војнички, јакако, испратисмо га до фијакера и остадосмо тако поздрављајући га и гледајући како фијакер одлази према вашаришту. Кад ли се наједном он са задњег седишта окрете и из оног гевера осу на нас паљбу рафалом. Звижди и пршти олово, не можемо очима да верујемо. Не умемо ни да се склонимо.
Лако је вама било са Швабама, Немцима и Бугарима! – дере се на сав глас. Коњи се поплашили, устукују, не смеју напред, довезоше га опет овамо пред нас, сами коњи, од стра неког коњског.
Ваши непријатељи су долазили и одлазили, а моји непријатељи оће да остану овде, заувек – стоји у фијакеру, могла би га сва чарсија чути. Идите ви па се са комунистима прегањајте по скупштинама, а ја ћу са њима да разговарам врелим оловом!
Нигде никог у чарсији, ни псето да пређе преко улице, само ми, гомила ислужених ратника, убледели, слушамо и гледамо поманиталог четницког мајора како се дере и све више застрашује коње. Неће он да чека француске гумене куглице из наши докони прича са Крфа.
Зна он, каже, нема те скупштине у којој ће било ко осим комуниста моћи да говори, а тешко да ће и они шта смети да кажу у својим скупштинама. Вама би, маторим будалама, требало доделити да с комунистима у скупштинама разговарате – ево што би вам они то дозволили! – одмери нам до лакта, узе дизгине од оног војника, па трже. Коњи полетеше. Сева потковица по турској калдрми. Оће точкови са фијакера да поспадају.
А ми – ко попишани.
Стојимо на оној калдрми, накинђурени, у стајаћим оделима и са одликовањима на прсима и нико ни у кога не гледа.
Ја! – уздану наш мајор Миша Радовић и пође уз чарсију.
Јес вала! – узданем и ја.