Нишлије дочекивале у три наврата „први воз“ 1884. године: 31. јануара (генерална проба новоизграђене пруге) 7. маја (долазак краљевске породице Обреновића) и 23. августа (званично отварање пруге Београд-Ниш).
На сва три дочека хиљаде Нишлија излазило на станицу и километрима уз пругу. Општина градила славолуке, а топови грували са Тврђаве и околних брда. Чудо од брзине – од Београда до Ниша за 8 сати и 15 минута.
Уговор о изградњи пруге Београд – Ниш, прве редовне железничке линије на територији Краљевине Србије потписан је 3. фебруара 1881. године. Прича о изградњи пруге почела је неколико година раније, на Берлинском конгресу 1878, када је Аустроугарска помогла Србији да добије нова четири округа – Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички, али је условила склапањем посебне конвенције, којом је Србија, између осталог, прихватила обавезу да за три године изгради пругу од Београда до Врања и границе с Турском и Бугарском. Овај уговор српска влада је одобрила Законом о проглашењу конвенције, али Србија, исцрпљена економском кризом, након ратова против Турака, није била у стању да одговори обавезама, па је Беч константно ургирао, упозоравао и претио.
У априлу 1880. Србија је била приморана да потпише нову конвенцију која се искључиво односила на изградњу пруге у року од опет три године. Тако је влада крајем године расписала лицитацију на коју се јавило једно француско друштво из Париза – „Генерална унија“ са којим је потписан уговор о изградњи пруге. Почетак радова на изградњи симболично је 3. јула 1881. године, на месту предвиђеном за изградњу железничке станице, обележио сребрним будаком кнез Милан Обреновић.
Прва пруга Београд – Ниш, у дужини од 243 километра, завршена је три године касније а пуштена у редовни путнички саобраћај 3. септембра 1884. године по новом календару. На овој траси у почетку је било неколико возова, а цене карата су биле превисоке за Србе осиромашене у претходним ратовима. Пруга је била солидно изграђена, а локомотиве и вагони су били најмодернији тог доба.
Генерална проба
Када је почетком јануара 1884. године пруга стигла до Топонице испред Ниша, почеле су у Нишу и припреме за дочек првог „железничког влака у Ниш“. Општина је за тај догађај оформила Одбор и издвојила значајна материјална средства.
Свечани воз за Ниш кренуо је 30. јануара 1884. године из Смедерева а не из Београда јер су каснили радови на изградњи тунела у Рипњу. У возу су били министар грађевина Јеврем Гудовић, директор железница А. Рихтер, неколико инжењера из железниког одељења при Министарству грађевина, затим представници Француског друштва које је градило пругу. Воз је кренуо из Смедерева око 9 часова и око подне стигао у Параћин, где су гости преноћили. Сутрадан је воз кренуо око 7 часова.
Грађани Ниша су тог преподнева изашли у групама километрима пред воз како би га дочекали. Воз је око 11 часова стигао у Ниш у још недовршену али свечано окићену заставама цвећем и ћилимима Железничку станицу. Први воз службено је сачекао Крста Баљић, први шеф нишке Железничке станице.
Воз се зауставио крај „Тријумфалне капије“ коју је за ову свечану прилику изградила нишка општина. Хиљаде окупљених Нишлија клицало је краљу Милану. Нишка певачка дружина отпевала је химну а онда је настало урнебесно народно весеље. Једва да је прошло 7 година од ослобођења од Турака а Србија и Ниш улазе у „Јевропу“ и цивилизацију. Увече у „8 ипо сахати“ била је организована свечана игранка у гостионици „Европа“ која је трајала до 7 сати ујутро. У среду 1. фебруара 1884. године око 8 сати свечани воз је кренуо за Смедерево.
Најголемо чудо технике
(Како је хроничар времена забележио сећања суграђана на тај догађај)
Нишлије ко Нишлије – радознале и нестрпљиве. Сваки час посматрале радове, чудиле се како тај воз изгледа. Инжењери им објашњавали да воз иде сам, не вуку га коњи и волови. Значи, зорт га кара – подсмехивале се Нишлије.
У другој половини августа радови су били завршени. Саграђена је и зграда Железничке станице, постављени сигнали и фењери. Долап баштована Пере Стојановића Баље који се налазио ту нестао је заувек. У припреме ударили и општинари, формиран и Одбор за дочек, а председник Влајко Стојановић Алдуп. У штампарији Косте Чендеша штампан летак који позива Нишлије да 31. јануара дођу на дочек првог воза у Србији. Није изостала ни помоћ општинског добошара, у махалама се само о возу говорило. Еснафлије, трговци, чиновници и друге Нишлије, окупљали се код „Маргера“ и „Књаза Михаила“ и, уз чашицу, надугачко распредале приче о том „најголемом чуду технике“ којим се у Београд путују за осам сати, уместо за шест дана. Трговци долазак воза поздрављали због посла, а рабаџије и кочијаши забринуто вртели главама.
Причало се још да ће возом доћи угледни људи из престонице, па се Нишлије деле у куповину фракова, а Нишлијке хаљина. Кафане, ашчинице, дућани дотеривани за ову прилику а највећи посао очекивале салебџије због хладног јануара. Приче о возу и даље се распредале. Неки Сојтарија упорно тврдио „да се воз толко умори да му треба млого вода да се напоји“. За тој треба по млого чабрики сас воду да изнесемо, ега напојимо локомотиву. Ову последњу реч су тешко изговарали. И, кад је освануо 31. јануар, на Железничку станицу слегао се свет да види „чудо које само оди“.
Јануарски дан био је хлдан, а Нишлије и сељани околних села сатима су стајали, тапкали у месту, палили ватру, грејали се, или би скокнли до оближње крчме на врућу ракију. Око три сата поподне из правца Црвеног крста зачула се тутњава, брекетање локомотиве и оштар звиждук. Деца су се прибијала уз мајке, ове се крстиле. „Као да је, недајбоже, Свети Илија слегаја на земљу“ – говориле су Нишлије. Војници и пандури растрчали се на све стране „јербо влак, тако су га звали, бљује ватру како каравештица“.
Из кривине се најпре појваио дим, а затим локомотива са шест вагона. Улетела је у станицу клопарајући, док су је пратили узвици чуђења и одушевљења. Музика је засвирала химну, а из воза се појавио Милан Пироћанац, затим Гарашанин и читава Влада, угледни људи из престонице, представници фирме која је градила пругу. Први страх је прошао. Нишлије су пришле возу, пипале га, чудиле се… На другој страни упознавали су се Београђани и мештани, па, кад су председнику Општине представили неке рентијере, он их је загледао и вртео главом : А што су вам ти – питао је он. Зар ви немате рентијере? – одговорио је питањем Пироћанац, а затим додао: То су људи који не раде, а примају приходе од свога имања. Председник ће на то: Ама, имамо ги и ми, с’лте што ги ми викамо ајмане!
У граду, на трговима, код Паша Џамије, на Лесковачкој капији, Палилули пекли су се волови, народ се бесплатно частио јер је стигло у Ниш „најголемо чудо технике“.
Краљ Милан путује возом
И краљ Милан није могао да одоли жељи да се провоза новосаграђеној, али недовршеном железницом. Одлучио је да почетком маја 1884. године посети Ниш, своју другу престоницу. Са њим су путовали краљица Наталија и престолонаследник Александар. Од Београда до Смедерева путовали су паробродом, а од Смедерева до Ниша дворским возом. Министри, посланици и страни гости путовали су другим возом састављеним од четири вагона. У Нишу је за 9. мај било заказано заседање Народне скупштине.
Дворски воз стигао је у Ниш 7. маја 1884. године у 17 часова и 50 минута. На импровизованој железничкој станици био је приређен величанствени дочек. Цео град је био свечано окићен, а подигнуте су и три славолука. Сутрадан по завршеном заседању Скупштине краљ са пратњом, званичници и гости кренули су назад пут Смедерева. Била су то прва путавања краља и српске владе новоизграђеном, али још недовршеном пругом. Тих дана интезивно се радило на довршењу Рипањског тунела.
У току лета те године радови на прузи Београд – Ниш приводили су се крају. У августу су извршене пробе оптерећења мостова и обављен комплетан железнички и полицијски преглед читаве пруге.
Најзад званично, али без Нишлија
Званично свечано отварање пруге обављено је 23. августа 1884. године. Комплетна организација свечаног отварања Српске државне железнице била је у рукама Француза Паула Амиља, директора експлатације српских железница. Први свечани воз, украшен цвећем и српским тробојкама, из Београда ка Нишу кренуо је 23. августа 1884. године у 8 сати и 30 минута.
Поред великог броја грађана, овом догађају присуствовали су гости из Беча, Будимпеште и Париза. Пре 8 часова беху на станици сви позвани гости од стране владе, а од стране предузеће гости из Париза, Беча и Пеште. Тачно у 8 часова дошли су министри, митрополит Теодосије, дипломатски кор, чланови Државног Савета, официри, чиновници и остали гости. Прво је освећена водица а затим су позвани гости заузели места у вагонима.
Из Београда су пут Ниша уствари кренула два воза, сваки са по девет вагона. У првом су углавном били страни гости а у другом домаћи. Први воз је пошао из Београда у тачно у 8 часова и 30 минута, а други са четири минута закашњења.
“ Српске новине“ од 23. августа 1884. године извештавају о свечаности
Први воз до Јагодине је превалио 136 километара до 15:05 часова, а у Ниш је стигао у 18:23. Други воз је у Ниш стигао са 4 сата закашњења. Тај воз је возио ветропирасти син господина Амиља, и успут локомотиву оставио без воде па су стали на отвореној прузи. Нова локомотива је кренула из Ниша и довукла воз са четири сата закашњења. По писању једног новинара, вожња је била јако узбудљива иако су када су стигли у Ниш личили на „ћумурђије у елегантном оделу“.
Станична зграда још није била довршена, али је јизгледало да се на дочек окупила цела варош. Са оближњих брда топови су грмели у знак добродошлице свечане композиције. Варош је била посебно осветљена, деца су бацала ракета, прангије су праштале на све стране. Око поноћи почео је свечани банкет за приспеле званице и госте. Господин Амиљо није позвао на банкет ни једног представника цивилне или војне власти из Ниша. Сутрадан рано ујутро, гост су у два воза по распореду као и у доласку отпутавали за Београд.
Прва редовна композиција са путницима кренула је 3. септембра (15. септембра 1884. по новом календару ) и тај датум је званичан почетак железничког саобраћаја у Србији. Дужина пруге била је 243,5 километара и имала је 23 станице. По реду вожње путнички воз од Ниша до Београда путовао је 8 сати и 15 минута што је за оно време била фантастична брзина. Пре железнице, до Београда се путовало 2 – 3 дана „и то при лепом времену и са добрим хатовима“
Ниш постаје најважнија железничка раскрсница на Балкану
Довршеном пругом Пешта-Београд Србија је добила и везу са железницама Европе. Залагањем Аустро-угарске Турци су марта 1883 године дали пристанак на везу од Скопља до Врања и овај део је довршен маја 1889 године. Три године раније, 1.септембра 1886. довршена је пруга Српских железница од Ниша до Врања.
Формирањем дирекције Српских железница почела је експлоатација железница у Србији под државном управом, када су преузете од француског предузећа 3. јуна 1889. У моменту преузимања, Српска железница имала је 532 километара пруге, 27 локомотива, 127 путничких вагона, 293 затворених вагона, 88 вагона за превоз стоке и 321 вагона за различите сврхе. За првог директора Српских државних железница постављен је инжењер Димитрије Стојановић.
Изградња пруге од Београда до Ниша и даље до Ристовца, као и од Ниша до Бугарске границе представљала је један од најкрупнијих корака у развоју целе Србије, а посебно Ниша. Ниш је постао најважнија железничка раскрсница на Балкану, а град је истовремено добио Железничку радионицу, велику Ложионицу, а касније 1913. године и радионицу за одржавањи и поправку мостова.
Извор Нишке Вести