петак, 19 априла

Месец од несреће у Соколу: Питање је да ли ће ико одговорати за смрт 8 рудара

Месец дана је прошло откако је у несрећи у руднику „Соко“, у селу Читлук код    Сокобање, од гушења метаном страдало осам рудара, а још се не зна да ли и ко је крив за њихову смрт. И док се налаз Рударско геолошког факултета, који би могао бити кључни, још чека, велико је питање да ли ће ико одговарати за смрт осам рудара.

Алексиначко Основно јавно тужилаштво које води истрагу несреће, последњи пут се овим поводом огласило 13. априла када је саопштено да је по њиховој наредби Комисија Рударско геолошког факултета у Београду, извршила преглед лица места те да се очекује достављање налаза и мишљења на основу којих ће се утврдити евентуални узрок настале незгоде. Такође, како је навело тужилаштво, Заводу за судску медицину у Нишу наложено је вршење додатне токсиколошке анализе лешних ткива погинулих па ће се у зависности од прикупљених материјала као и након предузимања других доказних радњи, за којима се укаже потреба, разматрати да ли је у конкретном случају несрећа последица догађаја проузрокованог природним деловањем или је у питању људски фактор.

Ипак, чак и ако се установи да је за страшну несрећу крив људски фактор, велико је питање да ли ће ико одговарати за смрт осморице рудара а скоро је сигурно да казна неће бити примерена последицама. На ово упућује правосудни епилог претходних несрећа у рудницима због којих или нико није одговарао или су изречене казне биле минималне.

Кривични законик радње које доводе до оваквих догађаја процесуира као кривично дело против опште сигурности за које у случају да је наступила смрт једног или више лица, прописује казну од две до 12 година. Међутим, одговорни за једну од највећих рударских несрећа на овим просторима која се догодила 17. новембра 1989. године у Алексиначком руднику када је страдало 90 рудара, добили су максималне казне од четири и по године затвора.

Пресуда после седам година
Општински суд у Алексинцу је седам година након ове несреће донео пресуду којом је ослободио оптужбе Станислава Мандушића, директора рудника и Милентија Стевановића, дежурног диспечера. Они су се теретили да нису поступали по прописима о заштити на раду па је у северном ревиру јаме “Морава” избио пожар приликом коришћења аутогеног апарата за сечење металне подгреде који је запалио угљену прашину. Мандушић се конкретно окривљен да није наложио редовно уклањање угљене прашине те да није спречио рад аутогеним апаратом за време рада у јами а Милентије да није проверио да ли постоји одобрење за те радове, наложио удаљавање радника са радних места нити зауставио главне вентилаторе да би спречио доток кисеоника који је погодовао ширењу пожара. Током судског поступка ове оптужбе нису доказане, па је у односу на њих донета ослобађајућа пресуда.

Технички директор рудника Драгомир Стојановић оглашен је кривим јер је био овлашћен за издавање одобрења за радове аутогеним апаратом па је добио три године и шест месеци затвора. Истоветна казна изречена је и Славомиру Јанковићу, руководиоцу службе заштите на раду јер је пропустио да контролише спровођење мера за безбедан рад у руднику. Миодраг Дикић, управник јаме осуђен је на четири и по године затвора јер је дозволио радове аутогеним апаратом иако за то није био овлашћен, као и Јосип Котник који је непосредно изводио радове услед којих је избио пожар. Далипи Мурат такође је добио идентичну затворску казну јер је као рударски наџорник био дужан да контролише заштитне мере али и да након окончања радова аутогеним апаратом предузме кораке који би спречили евентуални пожар.

Образлажући висину изречене казне, суд је навео да су узете у обзир тешке последице несреће али и олакшавајуће околности на страни оптужених, првенствено да су дело извршили из нехата, те да су сви неосуђивани и породични људи.

Девет година после, страдало је још 29 рудара и то у истом руднику у којој се догодила несрећа и пре месец дана. Тог 16. јануара 1998. године запалио се метан на коти 89, десет рудара убио је пламен док су се остали угушили због недостатка кисеоника. Повређено је 24 њихових колега, док је њих 28 успело да изађу из рудника без повреда. Након окончања истраге, слободе је лишено четворо руководилаца рудника који су се сумњичили да нису обезбедили адекватну употребу апаратуре за регистрацију нивоа метана. Међутим, сви су правоснажном судском одлуком ослобођени одговорности а за несрећу је окривљен палиоц мина, који је страдао приликом експлозије. Као узрок несреће наведено је да је он активирао пет килограма експлозива а да претходно није измерио ниво концентрацију метана услед чега је дошло до запаљења опасног гаса.

У несрећи у руднку Соко , која се догодила 1. априла страдали су Бранко    Чокорило, Бојан Стајић, Братислав Живковић, Бранислав Златановић, Петар    Петровић, Дарко Златковић, Ненад Тривунац  и Радован  Грујић. Њихове породице огорчене су што још немају сазнања због чега су страдали и ко је крив што су остали без својих најмилијих, посебно након што су неки од преживелих рудара устврдили да се несрећа могла спречити.

„Рудник као руски рулет“
Најоштрија у захтеву да се кривци приведу правди је супруга Бојана Стајића, самохрана мајка двомесечне бебе Драгана Јовановић.

„Чујем од Бојанових колега различите приче, били су ошамућени у паници, покушавају да ми одговоре на питање које свакоме од њих постављам: „Како је мој муж завршио? Рекли су ми да се то знало, да је тај рудник био као руски рулет, и само је питање било која ће смена страдати. Казали су ми да тог дана прва и друга смена нису хтеле да раде, да су рудари сишли а затим изашли из јаме, свесни да могу погинути. Зашто је радила трећа смена ако претходне нису желеле?“, казала је недавно новинарима Драгана.

Извор нова .рс

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.