У роману се укрштају две структурне, садржајне и тематске линије: прва је извучена као вајање лика главног јунака Милутина, друга означава покретање кључних проблема наше народне, политичке и историјске егзистенције. Пошто је основни облик казивања Милутинов монолог, у монологу се спајају и кроз њега обликују и субјективна и објективна проблематика постижући динамично креативно јединство: говорећи о себи, Милутин слика оно око себе; одређујући свој став према објективном збивању и коментаришуци оно око себе. Милутин сам креира свој сопствени лик! Друга тематска линија покреће кључне проблеме отварајући процес преиспитивања целокупног нашег историјског понашања у два последња века: да ли је требало увек се идеалистички и историјски наивно залетати и улазити у све битке до физичког самоистребљења или је тај претерани национални романтизам и идеализам требало обуздавати рационалном и прагматичком мером, реалном проценом својих стварних могућности, те тако и другим средствима а не само беспоштедним траћењем живе народне силе, постизати исте циљеве. А кад је реч о циљевима, поставља се питање шта је прави историјски циљ а шта национално надувана мегаломанија?
Ово је истовремено и антиратна проза. Њом од почетка веје један дух дефетизма који обесмишљава рат као појаву: ни непријатељељска зверства не подстићу на одмазду, агресију и ратоборност него само потврђују и оправдавају доживљај рата као нечег непотребног, дубоко нехуманог и апсурдног. И ту је нађена права сразмера између представе рата као апсурда и перспективе одређених историских интереса. Тако се и формира антитетички епицентар: хуманост, хумана егзистенција – насупрот рату, ратним злоделима и пустоши „великих“ циљева и „државних“ интереса. Прича у ствари и потиче у том антагонизму: држава, нација, велика политика – мали људски интерес, мали безимени човек. Овде се та људска егзистенција најхуманије репродукује бројним импликацијама и елементима универзалне човечности. На све те судбинске и трагичне изазове историје тај мали човек одговара хуманом спексом, филозофијом релативизма, стоицизма и мирења („Терај даље“).
Књига о Милутину не представља само исповести и животни пут Милутина Остојића. Она представља роман са јасно израженом антиратном порукум. У роману је представљена историја Срба од сарајевског атентата на принца Фердинанда, па све до неколико година после Другог светског рата.
Животна трагедија чича – Милутина, који учествујући у неколико ратова добија ордење и живот завршава чебовањем у затвору, није толико у првом плану, колика је трагедија народа као целине. У својим размишљањима, Милутин, обичан сељак из села Коштунића, из Сумадије, отвара низ питања која нам указују на бесмисао рата. Његова размишљања нас упућују на то да су у рату и победници и побеђени – губитници.
Свака генерација Милутинове породице учествовала је у рату, и у сваком од тих ратова неко му је погинуо, а Другом светском рату погинуо је његов син јединац, којег су Милутин и његова жена Живана јако тешко добили, и због тога, Милутин са правом негодује: – Тешко ти, бре, да те у рат увлаче, кад коме прасне ћеф. Увуку те у нешто што не разумеш и указује на бесмисао рата с обзиром да је у рату изгубио два брата: – Дођу преколета на ферије па се распричају о ослобађању свих крајева, чујеш, наша браћа, а моја браћа изгинула због неке насе браће.
Милутин поставља основну дилему рата: – Како бре, не смемо да изгубимо рат, а смемо да изгубимо народ! Е да будале не сатраше нолику нашу децу, и наше људе и Срби би могли бити приличан народ.
Једни ратују да би рат добили, не осврчући се на жртве рата: – Нико се не исповеда и не признаје грехе док је на власти. Ратна психологија неминовно утиче и на морал људи. Један број људи налази у рату могућност да постану вође или да се обогате. Тако је и „поп Коста постао војвода. И поздрављају га војнички, а он није ни војску служио, отац га од војске био откупио“. Рат доводи до читавих породичних трагедија: – Србин Србина на предају зове, оће брата за заробљеника.
Србин хоће да победи Србина.
Така је сада рачуница, не мисли се на свој образ, него на победу.
Ови што су завађени не знају за очеве ни за мајке ни за сестре, они се за власт отимају.
Међутим, када прође ратно лудило, и када се стишају страсти, борци готово и да не смеју рећи да су били у рату, а њихове заслуге се брзо заборављају.
– Вако ће да буде и после рата, ако се когод од нас у Србију врати, све ће да се врати, и заборави, као да ништа није било.
Пошто из рата: – Никад не долазе они људи који су отишли, они се после свега што су проживели, теже прилагођавају на новонасталу ситуацију, те тако и капетан Живковић каже Милутину: – Нема нас. Изгубили смо се овом пишљивом миру.