петак, 19 априла

ИЗБОРНИ ВРЕМЕПЛОВ: ЕВО КАКО СУ ИЗГЛЕДАЛЕ ПРВЕ КРАЂЕ ГЛАСОВА У СРБИЈИ

Изборне крађе у Србији су изгледа старе колико и избори…

Како је добар део своје историје била монархија, најстарији избори у Србији заправо су парламентарни тј. за Скупштину.

У прво време, гласало се јавно – бирач би дошао на изборно место и ту се изјашњавао по принципу “кога хоће за посланика”, а гласови су се бележили и после сабирали. Није био редак случај да један бирач гласа за све чланове свог домаћинства. Тек је уставом из 1888. године уведено тајно гласање куглицама.

Приче о крађама на изборима у Србији старе су колико и избори, а низ нерегуларности примећен је још на првом гласању. Различите политичке странке су присиљавале људе да гласају за њихову изборну листу, а на списку су се налазили и кандидати који нису имали законско право да учествују у раду Скупштине.

Једном када је уведено “гласање са куглицама” чувари изборних кутија су знали и да слажу за коју странку чувају кутије, како би добили већи број гласова, а било је и скоро комичних сцена са рупама у кутијама како би куглице из њих испадале и онда се могле искористити за неког другог кандидата.

Ипак, дуги низ година крађе на изборима заправо нису биле највећи проблем! Много већи недостатак била је чињеница да је право гласа нису имали сви грађани Србије.

 

članovi vlade

 

 

Избори у Србији имају дугу традицију иако је првих деценија од њиховог увођења заправо била реч само о замецима демократије и изборног права.

Гласање под ведрим небом
Скупштине се у Србији одржавају од почетка 19. века, али посланици нису бирани на изборима већ су позивани од владара. Ове скупштине готово увек су одржаване под ведрим небом у присуству неколико хиљада људи. На једној од њих, одржаној 2. фебруара 1835. године донет је и први српски устав – Сретењски.

Ипак, ситуација се временом полако мењала, посланици су ушли у зграде, а политика је постала саставни део живота грађана Србије.

Приликом проглашења независности Србије, 1878. године, у земљи су већ деловале три јаке политичке партије – либерална, народњачка и радикална. Историјски, највише успеха су имали радикали.

Тако су и избори у данашњем смислу те речи полако постали пракса. У прво време, гласало се јавно – бирач би дошао на изборно место и ту се изјашњавао по принципу “кога хоће за посланика”, а гласови су се бележили и после сабирали. Није био редак случај да један бирач гласа за све чланове свог домаћинства. Тек је уставом из 1888. године уведено тајно гласање куглицама.

Изборне крађе старе колико и избори
Приче о крађама на изборима у Србији старе су колико и избори, а низ нерегуларности примећен је још на првом гласању. Различите политичке странке су присиљавале људе да гласају за њихову изборну листу, а на списку су се налазили и кандидати који нису имали законско право да учествују у раду Скупштине.

Једном када је уведено “гласање са куглицама” чувари изборних кутија су знали и да слажу за коју странку чувају кутије, како би добили већи број гласова, а било је и скоро комичних сцена са рупама у кутијама како би куглице из њих испадале и онда се могле искористити за неког другог кандидата.

Право гласа имало једва 25 одсто становништва
Ипак, дуги низ година крађе на изборима заправо нису биле највећи проблем! Много већи недостатак била је чињеница да је право гласа нису имали сви грађани Србије!

 

Бирачко право било је ограничено на мушкарце, Србе који су навршили 21 годину живота и који су плаћали порез на имање, рад или приход.

У овако сложеној дефиницији, могућност избора је у пракси заправо била одузета – женама, припадницима националних мањина, официрима, подофицирима, војницима, лицама на робији, особама под старатељством и онима осуђеним на губитак части… тј. огромном проценту становништва!

У бројкама и процентима, овај податак изгледа овако – према попису из 1884. године, у Србији је живело око 1.900.000 становника, а право гласа је имало свега око 500.000. Што ће рећи да је, пре нешто више од сто година, у Србији гласала тек четвртина од укупног броја становништва!

Поред представника које је бирао овај, ма колико мали, део народа, у скупштину су могли ући и посланици које је постављао владар. На свака три бирана долазио је један “постављен” посланик. Тако се дешавало да у скупштини седе митрополити и владике, окружни и средски начелници, као и друга лица на положајима у државној управи.

Уставима из 1888. и 1903. године решено је да се народна скупштина састоји само од бираних посланика. Ипак, чак ни тада, краљ није био у обавези да именује министре из састава Народне скупштине, тако да су се владе у стварности углавном састављале на двору. Такође, владар је имао могућност да сазива, распушта скупштину и организује изборе.

Тек после Другог светског рата изборно право је постало опште за све пунолетне грађане Србије, укључујући и жене. Избори за председника Србије, по Уставу, одржавају се сваке пете године. Први пут су одржани 1990. године, када је та функција уведена.

 

 

Извор    Историјски  Забавник

 

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.