Руски председник Владимир Путин наредио је недавно влади да сви учесници операције „Руско прлеће“, као и породице страдалих војника, подофицира и официра буду обештећене, да им се исплате одштете, кредити и помогну њихове поридице, покренула је и причу о нашим полицајцима и војницима од којих некима статус борца није и даље признат иако су бранили Србију односно тадашњу Савезну Републику Југославију. Доктор Драган Палвовић и сам учесник одбране отаџбине од албанског тероризма и НАТО агресије подсећа да и код нас има пуно заборављених бораца посебно из редова Посебних једница полиције МУП Србије који су носили терет одбране против албанског тероризма на својим плећима.
Доктор Драган Павловић педијатар у Дечијем диспанзеру у Ужицу током НАТО агресије боравио је на простору Косова и Метохије као лекар Ужичког одреда Посебних једница полиције МУП-а Републике Србије и бринуо оздрављу како полицајаца Ужичана, Шапчана и Коцељеваца који су се придружили овој чети, тако и албанских цивила. Ова једница је храбро учестововала у најжешћим окршајима са терористима УЧК на подручју Дренице, али никад нису прекршили кодекс ратовања ни Хипократову заклетву.
Како је живот непредвидив, пун изненађења, замки, великих искушења? Ко може и помислити шта ће га снаћи, како ће се осећати и да ли ће реаговати исправно? Животињске реакције су инстинктивне, осете опасност коју нико и не слути. Шта они имају, што људи не сањају?
Осећај за будуће земљотресе, клизишта, торнада, беже у сигурна подручја где им нико ништа не може. Они су део природе, саживели се са њом, познају њене ћуди, користе њене лепоте, али и знају за опасности које могу настати из чиста мира.
Ко их је то научио?
У исти мах сви заједно, на истом простору, стари непријатељи, боре се за свој опстанак, за живот. Ником не пада на памет да лови, да нешто искористи, када имају заједничку судбину. Лав и срна, зец и лисица, заједно у чопору. Сви једнаки, све што их је раздвајало, сада их је спојило. Шта је са људима који су на највишем нивоу интелигенције, подигли лествицу тако високо, а пали ниско? Можда би били паметнији да прате понашање животиња.
Нешто би од њих и научили и боље прошли у животу. Како бити опрезан, ако си наиван?
Исте грешке правиш, јер верујеш другима. Немаш своје мишљење, а никада га ниси ни имао.
Можда ти се чинило да си самосталан, одлучујеш о свом животу, а он ти је већ унапред одређен, али ти нико није јавио. Зашто би се неко и трудио да те обавести, јер ниси битан?
Ти си само јединка друштва, где важе правила писана и тајна. Прва можда и знаш, али ова друга су ти тако далека да их никада открити нећеш. Сувише си упростио чињенице, прилагодио своме виђењу и тумачењу, како ти одговара. Као да мозак немаш, ни логику, ако су те змије уједале, зашто би се плашио гуштера. Поништио си народне мудрости, јер мислиш да су глупе, да су превазиђене. Ти си изнад народа, изнад живота.
Како будали објаснити да није паметан, он то не прихвата, он и сам не зна колико је плитак, ограничен?
Тешко је доказати нешто немогуће. Лакше је букви објаснити да се помери јер смета. Ако ни она неће, једноставно је посечеш и ствар је решена. Када су други у питању, ту смо одлучни, увек имамо неки савет, који је тако убедљив, да не постоји никакво друго решење, осим оног које ми намећемо.
Да ли смо толико паметни када смо ми у питању?
Далеко од тога, грешке су нам тако велике, да се из васионе виде. Сви прогледаше, осим нас, сви схватише, али тикве никако. Шта се то дешавало што нам је бистар ум мутило? Ко нас то преведе жедне преко воде, а нисмо је ни видели?
Како видети нешто што ти никада неће бити јасно, јер ниси имао близак сусрет са ђаволом? Имаш неко искуство, које ћеш као да примениш у свакој ситуацији, али то ти није довољно ни за почетак, а камоли крај. Шта може толико страшно да се деси, а да схватиш колико си немоћан? Где ти је сада сигурност и праве речи које ћеш рећи, а заборавио си и своје име?
Како се зовеш, изгубљени човече Балкана? Ко су ти претци, где ти је прошлост? Јеси ли крштен или ниси ни прошао поред цркве? Шта си радио, којем Богу си се молио?
Истерао светце из свог живота, умислио да си недодирљив, да зла коб може само другога да снађе.
Шта је промашај, ако нису заблуде?
Ко нас то навуче да језером газимо, по танком леду, а носимо велики терет? Зато потонусмо у хладне дубине. Како је хладно отрежњење, без ваздуха, плућа која пуцају, а срце трепери и стаје. Да ли смо схватили шта нам се дешава, док газимо по дну блатњавог језера?
Свуда нека трава која нам руке веже, запетљали се, гледамо из дубина небо.
Оно је тако далеко.
Вреди ли нам то што смо освешћени на такав начин? Коме смо потребни, а немамо даха? Где нам је молитва, коју и не знамо? Шта ће нам живот, ако га нисмо схватили? Какву шансу можемо добити, а нисмо је заслужили? Сада смо спремни за борбу, али против кога? Изгледа само за голи живот, јер ништа друго и немамо. Зашто се трудити, када је све бесмислено? Како оправдати себе, наћи неки разлог да нисмо знали шта нам се спрема? Године деведесете, дођоше нам главе. Како Срби потонуше тако наивно? Излазимо из жабокречине ледене, да видимо шта смо постали? Преживели дављеници на обали остали. Зар је потребно све ово да истину сазнамо, да распад Југославије дочекамо у таквом хаосу? Како загрејати ледене руке, како избацити воду из плућа?
Удахнути дубоко и ослободити везане ноге, изаћи из муља и блата. Нисмо такво искуство никада имали, морало је да нам се деси, нешто страшно, што нисмо ни сањали.
Да ли је касно за српски народ када је схватио, да је луде године протраћио? Као коцкари што изгубише све, и задње што су имали, живот, ставише у залог.
Наши заједнички суседи с којима живесмо толике године, дочекаше тренутак наше слабости. Знали су то и пре него што су нам пришли под окриље које ће их штитити од њих сами. Када су требали да плате за своје злочине, били смо им добри. Звали нас браћом. Како толико нас изгуби животе, од те исте браће, а они остадоше живи? Зато што нисмо исти. Није нам исти Бог, светци, ни циљеви. Није нам иста земља. Ми бранили злу творевину, они стварали своје државе. Дража нам је била комуна, него Србија. Радили нам иза леђа, док смо спавали. Буђење је било толико болно, као да смо све своје сахранили. За чим смо то толико жалили? Ко нам створи такве емоције, које нам уништише разум? Кад изгубиш осећај припадности једној земљи, коју имаш, Србији, не можеш добро ни да прођеш. Ниси ни заслужио, јер си је изневерио. Твоја моћ је била лажна, искривљена, а њихова воља снажна, са подршком светских сила. Они су знали шта им је чинити, припремали се годинама. Ми смо све то пратили и јавност обавештавали, а ништа нисмо предузели, јер смо се надали.
Док су њихове земље војно јачали, ми смо очајавали. Где су нам биле очи? Колективно слепило и лудило, задеси српски народ. Једну по једну земљу одвојише, признаше и покорише. Ко нам то оте нашу децу, кад нису ни пунолетна? Како ће без нас кроз живот ићи кад је тако тежак? О свима мислимо, само не о себи. Такви су родитељи, жртвују се за туђу децу, а своју нису ни упознали. Покушавајући да их врате, изгубљене душе, заблуделе синове.
Ко је питао војску и полицију, коју ће цену платити, били су позвани, седали у камионе и остављани у мрачним ноћима? Нису знали ни где су, ни зашто су их довели ту, до минских поља, до рафалних паљби. Голобради војници, били су живи штит, изгубљених илузија. Нико им ништа није говорио, осим: “Доле главе”. Нису то биле туђе земље, свуда је било Срба, све се измешало, као на пијаној журци, где се није знало ни ко пије ни ко плаћа. Сви су били весели, јер су знали да цену плаћају само Срби, а они су добили све што су желели. Ратни провод и своје државе. Колико је остало на туђој земљи, послато не да би се вратило, већ да би им гробнице биле заједничке?
Од Словеније, Хрватске, до мешовите Босне. Тај лонац који се крчкао, морао је да експлодира. Ништа се добро није могло десити, када нас је срећа напустила. Тада смо схватили, али је било касно. Много жртава, где Срби прођоше као на “Сремском фронту”. Од оних истих, који убише моје дедове, Мију и Милорада. Мији остаде ћерка, тек рођена, а Милорад није стигао ни да се ожени. Имао је сукнене панталоне, младост коју је пресекао рафал преко стомака. Деда Душан их је тражио, преврћући лешеве неколико дана. На крају их је нашао и донео у Белотић, где су на гробљу сахрањени.
Нестала је једна младост, на крају другог светског рата, када је све било завршено, али су Срби морали да плате сулуду цену слободе, од Усташа, који су се повлачили заједно са Немцима. Морали смо своје непријатеље братски пригрлити, да би постали део нас.
Уместо наше мртве браће, добисмо надокнаду. Није било важно што нису исти, већ само да су на броју. Наше кратко памћење, коштало нас је и тада, када деведесете постадоше исте оне, као 1945. Оно што нисмо очекивали, то смо и добили, само много горе.
Војници по касарнама, опкољени са свих страна, јер су служили војни рок у таквој држави, а нису били у својој. Ко их је могао заштити, када су им старешине били непријатељи. Преко ноћи остадоше заробљени, без команде, без одбране. Колико нестаде младих војника, што својом храброшћу платише цену издаје? Док је Србија схватила шта се дешава, све се већ завршило. Увек смо тражили одговоре од погрешних, чудили се и даље, правили планове, пребацивали своје нове снаге, које су нам уливале поверење. Стварали хероје које метак неће. Тако појединци постадоше несаломиви, добровољци непобедиви. Да ли су сами ишли, или су били привођени, није ни важно?
Србија није имала са тим ништа. Све што је преко Дрине, није нас било брига. У ратном вихору грађанског рата, много је жртава било, на све стране. Зашто су жртве толике пале, нико то не зна? Организовали су се како знају и умеју. Бранили неодбрањиво. Спашавали пропаст, од потпуног уништења. Да ли су имали толико моћи, да зауставе силу светских размера? Били су остављени, али су ту живели. Зато је одбрана била до последњег. Успели су да својим телима направе границе Републике Српске, да је уцртају, и да је задрже.
Непријатељ је морао признати стање такво какво јесте. Нешто су добили, али су доста тога изгубили. Цена је била висока “Часни суд у Хагу”, чекао их је. Оптужнице већ написане, доживотне робије већ одлучене. Како је Србија помогла своме народу који је остао у заједници са непријатељем, сведоци смо и тих догађаја? Истакнуте појединце уз договор, пребацивала је у Хаг.
Нагледали смо се чуда невиђеног. Хватали су их као криминалце, пробисвете и слали џелатима, а знали су исход. Како повукоше војску из Крајине? Ко им то нареди, а да није из Србије? Деси се олуја, ураган који однесе 250.000 Срба са својих огњишта. Дочекасмо колоне трактора, већину испратисмо на нова губилишта “Косово и Метохију”. Мало им је било страдања, било је потребно да видимо Крајишнике, колико могу да издрже. Изигравасмо Бога, да ако више пате, боље ће им бити. Крајина паде, туђа застава се вијори. Слави се победа над голоруким народом, који остаде на милост и немилост бездушника. Многи су страдали, њихове жртве се не броје, њихове патње нико не чује. Сви глуви или се праве луди. Као да се ништа није десило. Србија је на заштићеном острву, која ће остати ван таквих догађаја. Коме пише где је био, ако је погинуо, или се вратио? Ако је и написано, биле су то само војне вежбе. Нису то били борци и ратни полицајци, већ добровољци који сносе сами одговорност за оно што су урадили, а и за оно што нису. Држава с тим нема никакве везе. Немају ни емисари који су ишли по мраку да нареде повлачење, да Олуја лакше прође.
Прође и Олуја, погоди Србију, као муња. Растури нам душу и срце, донесе нам тугу и бол. Те ратне игре у којима српски народ постаде учесник, изгубисмо, јер се нисмо добро припремили. Требало нам је још времена, мудрости, а и храбрости, а не калкулисање и коцкање за зеленим столом. Када је коцкар нешто добио? Увек је све изгубио. Па како се нико није на време убио, да не направи толику штету? Можемо само да жалимо, јер смо имали моћ, имали хероје, имали све, а нисмо имали ништа. Команде: “Крени, стани, врати се”, па опет исто. Где се то учило, а да је паметно било? Сигурно није од Живојина Мишића, Степе Степановића, и других наших војвода, већ од савремених политичара у кабинетима. Са таквом стратегијом, добро смо и прошли. Како остаде ико од Срба на тим просторима, где су чинили већи део становништва?
На нашу несрећу, а на срећу наших непријатеља, врло мало. Ако су преживели, боље да и нису. Не би већу срамоту видели и доживели, када су остали без права гласа. Остадоше у две европске земље, без табли са ћирилицом, да буду покорни и да се клањају. Срећа за њих, јер су већ у годинама, па неће још дуго морати да живе у ропству. Остаће истина, горка, која ће нас прогањати док смо живи, да оно што смо требали, могли, нисмо учинили.
Са белим рукавицама, ништа се не добија. Осим ако су то официри на коњима, са исуканим сабљама и српским заставама. Наређују јуриш: “За мном браћо у победу или смрт”.
То је наша прошлост, када се тако ратовало, није било повлачења, ни глупих наређења. Заврши се наша епопеја. Перемо руке, да склонимо трагове барута. Умивамо лице, трљамо да би га видели, али га нема, јер смо га изгубили. Где је нестало, да ли смо ми криви због тога? Имамо ли имало срама, лакше би поднели и стотину љутих рана. Где нам је кајање, о људскости да и не говорим. Сами смо направили границу, уводимо ми санкције Србима из Републике Српске. За чије бабе здравље, у име кога, шта ћемо добити од тога? Сваки пут, као што смо и добили, понижење и осећај срама. Као на “Голом отоку” добисмо “Топлог зеца” кроз чији шпалир сваки Србин мора да прође. У том шпалиру, све исте нације, православне вере. Добили смо оно што нас освести, да национализам није болест, већ исконска потреба.
Давно изгубљени, молимо се Богу, својој слави, светци нам из уста говоре: “Срби, грешни сте јер нисте достојни својих предака, нисте учинили оно што сте могли, да спречите страдање свога народа”.
Огњишта им угашена, куће су им разорене, више их је у јамама, затрпани живи, него што ходају по туђинској њиви. Ништа није исто, нити ће бити, стално неке поуке, на грешкама учимо. Да смо остали и без мозга, паметнији би били. Ми жалимо, они славе.
Ми кукамо, док су наше главе, изгубљене и нестале по јамама, пећинама, по рекама, планинама. Турци су их на колац набили, ови су их у земљу сакрили. Када смо мислили да је све коначно готово, да Србија постаје гарант мира, да наше границе нико неће више да дира. Имамо своју земљу, малу, али јаку. Окренусмо се Богу, цркви и народу. Да ли је то довољно, јесмо ли све испунили, што се од нас тражило? Опет нова грешка, нису нас заборавили, већ су нашу пропаст мало одложили. Косово и Метохија окупирана, српска земља блокирана. Та 1998. година, била је наш увод у велику борбу, где српска полиција и војска крете да ослободи земљу своју.
Посебне јединице полиције и војске, били су позвани, званично, са урученим решењима, неки и без тога, да растерају терористе и да ослободе српски народ. Они су то и учинили. Схватили су своје грешке и овде су их исправили. Дренички крај је био ослобођен, Косово и Метохија поново су српска светилишта. Понос и част врати се борцима. Постадоше људи који чине чуда, без пушке си могао ићи, осећао си се слободан, јер си на својој земљи. За борбу ми смо рођени, али за преваре нисмо. Тако добисмо “Рачак”, добисмо разлог нашег бомбардовања у име хуманости, у име правде. Зато 1999. година постаде година нашег страдања.
Бомбардовање уништи правду и Уједињене нације, силе зла, нападоше Србију. Сви који су положили заклетву кренуше у одбрану, јер правда је на нашој страни, тако смо бар мислили и осећали. Жестоке борбе, где нико није себе штедео. Било је питање живота и смрти. Цела Србија је гађана ракетама и бомбама. Свуда згаришта и уништења. Више страдалих цивила него војника и полицајаца. Како смо поносни били, ко је био доле, а није имао достојанство изгубљено у претходним грађанским ратовима, сада га је добио. Какав преображај једног народа. Тада смо постали оно што су некада наши прадедови били. Свесни себе, поносни на жртве. Тај осећај никада нећемо изгубити, јер он је постао део нас. Он је остао да пркоси свету.
То су Срби, када се пробуде. То су јунаци, када због слободе полуде. То су биле борбе, непрестане. Гинуло се, а није патило. Када идеш срцем и душу оставиш, онда никад нећеш да зажалиш. То су били славни дани српских бранилаца, из целе Србије храбрих полицајаца, као и војника, резервиста и многих добровољаца. Борбе и страдања, живот и надања, све на истом месту, на Светој земљи, на Косову и Метохији. Тај полет, који смо имали и заклетву коју смо дали, нема предаје, нема повлачења, ово је Србија. Када имаш сан и када си сигуран у нешто, бранићеш га часно и поштено.
Опет се тамни облаци појавише на небу Косова и Метохије, донесоше потписано примирје које нас врати у Србију, одакле смо и доши. Коцкарски сто опет у игри. Толико обећања, а ниједно се не испуни. Очекиваних надања, од светских сила које гарантоваше све, а остварише ништа. Опет преварени, изневерени ратници и српски народ што оста на Косову и Метохији. Толико несталих, убијених и протераних, кад мир завлада. Шта смо добили, а шта изгубили?
Добили ништа, а још нисмо изгубили све. Раде на томе годинама, поново прете и опкољавају. Добише и што не тражише, али чекају оно главно, да им сами дамо. Надам се, да док сам жив, то нећу дочекати, јер не знам како бих преживео. И ово што сам доживео, нисам добро поднео. Ако је потребно да прође више од двадесет једне године од агресије на Србију, а да се о томе ћути а сада почиње, да се прича.
Пишеш без имена, уопштено, јер тако можеш, зато што си ратни доктор, јер си помагао борцима, али и свим другим којима је била потребна помоћ. Ценио свачији живот и борио се за њега. Никакву разлику ниси правио, јер си поштовао људе. Ако имаш праве вредности, једино такав можеш и да будеш.
После толико година, ратни ветерани ПЈП (Посебне Јединице Полиције), удружују се, помажу једни другима, боре се за своја права које годинама нису могли да остваре, јер Србија за коју су се борили, која их је позвала, када је била нападнута, нису добили “Статус бораца”.
Па ко се онда борио, а да борац није био? Шта смо били? Како нас назвати? Шта је потребно доказивати и коме? Ко нам то брани, ко нас то дави, ко нас убија поново?
Какве сведоке траже, нису то жиранти, не узимамо ми кредит од банке, па смо неодговорни, нећемо га вратити, па треба неко да плаћа, уместо нас. Ми смо били на светом месту, а не на војној вежби, где се гинуло, где се јуришало, а није одступало. Свако је имао свету обавезу.
У борбама полицајци ПЈП су били борци који нису штедели себе, колико их је погинуло, колико је инвалида остало, као и млади војници, резервисти, не треба заборавити ни добровољце. Ратни доктори били су хуманисти, они су носили све са собом, освајали планине и највише коте, да би били са својим борцима. Ко негира њихово постојање, где се крију њихове заповести? Нису то духови да нестану. Нису то обични грађани, без прошлости, без славе коју су у борбама стекли. После толико година, када сам чуо, да полицајцима, учесницима, статус борца није дат, нисам могао да верујем. Какви смо то ми људи? Ко претставља Србију? Ко поништава наше постојање? Ко нас живе сахрањује? То сигурно нису они, који би кренули у одбрану нападнуте земље, јер са таквим размишљањем, ту нема части, ни достојанства, ту нема људи. Бирам речи, како их назвати?
Саосећам са ратницима ПЈП јер још нису постали борци, па не могу их тако назвати. Када добију то звање, од кабинетских стручњака, биће право чудо. Ко пита Србију, Косово и Метохију: “Ко је бранио, крварио, да ли је имао времена да води два сведока са собом?” Ко је правио спискове и слао их тачно тамо где треба? Да ли су живи ти администратори или су отишли у пензију? Како се све то изгубило? Шта је све предато? Да ли је шта остало, што ће да потврди када је ко био, на таквом месту, где се пише историја? Сви ветерани који су преживели, имају толику снагу, али и гнев, јер њихово постојање је самим таквим нечињењем, поништено. Њихови животи бораца не постоје. Нису ни бројке, нису ни били доле, а када је требало, долазили су да их моле. Када јединица оде на ратиште без доктора и техничара, па претрпи губитке, а ти се тек вратио, није им било тешко да дођу официри Шабачког МУП-а да моле, не да наређују, да идеш поново. Тада сам знао да чиним праву ствар, а знам и сада. Нисам ја ишао на Косово и Метохију, јер сам био фасциниран њиховим еполетама, већ сам ишао због мојих пријатеља, којима није имао ко да укаже помоћ, ако им затреба. Те емоције које смо имали, водиле су нас правим путем. Часне намере, никада не могу бити укаљане нечасним људима. Познајем ратнике ПЈП, познајем њихово разочарење, јер они који одлучују о њиховом статусу, нису били на Косову и Метохији. Да су били, знали би то да цене. Погледајте само ветеране других земаља, у првим редовима, са одликовањима, стоје, као пример другима какви треба да буду, ако до рата дође. Они су водили још и освајачке ратове, освајали друге земље у име демократије, убијали председнике, цивиле и остављали пустош, а какве заслуге су добили. Шта би тек били, коју почаст би имали, да су бранили своју земљу од других? Ми који смо искључиво бранили отаџбину, свако на свој начин, нису нам потребна одликовања да би их ставили на груди и шепурили се као пауни. Потребно нам је због наше деце, која ће знати да цене жртву коју смо сви ми поднели, као и наше породице које смо оставили.
Коме се захвалити после овога? Једино својим породицама, ако су нам опростиле што смо их оставили, а нисмо морали. Да ли је баш тако?
Сигурно да није, био је рат, позив се није смео одбити, јер у рату важе друга правила. Постоји војни суд, али и онај много страшнији, суд части, пред којим ће свако од нас стати.
Ако немаш достојанство и човека у себи, сасвим ти је свеједно, који је суд. Зато ветерани имају све оно што они који оспоравају “Статус борца” немају. Није нам потребно нешто што нам не припада, већ оно што смо својим учешћем крваво зарадили, а то је поштовање које се добија великим делима. Које је веће дело од одбране нападнуте земље?
Ако браниш отаџбину, браниш и породицу, браниш све оно што је највредније у животу. Ако изгубиш живот, немој га жалити, јер самим одласком, ти си га већ дао. Ко је веровао да ћеш се вратити? Сигурно не они који су те и послали, јер тада си им требао, а сада су заборавили ветеране и њихове жртве. Нисмо ми ничије слуге, ни полтрони, људи без морала, ми смо храбри ратници који бране своју земљу Србију, она заслужује и много више, од живота, а “Статус борца” слободно нека дају себи, они који су седели у кабинетима, или су тек били рођени, или су били скривени у неким другим земљама, са којима смо ратовали. Увек ће бити оних који су против правих вредности, који ће се такмичити да што више зла нанесу часним људима. Они то немају, они и не знају шта је то. Живот нас је шибао и био немилосрдан, свих ових година. Скупо смо платили своје родољубље. Није то плаћено криптовалутом, виртуелним новцем, већ животом. Увек ће бити оних који знају да цене праве вредности, као и породице, које су толико година трпеле због нас.
Увек је било и биће: “Кад оружје заћути, фукаре проговоре”.
Са свих страна окружени смо непријатељима, који чекају прави тренутак, да заврше започето. Да ли ће тада ратни ветерани добити “Статус борца” и бити позвани, јер ће им тада требати? Ко ће имати смелости, храбрости, да их позове, исти они који немају части, ни образа, они који заваљени у фотељама заборавише, шта учинише?
Неправда ратним ветеранима, не мора бити исправљена, историја ће бити исписана њиховим делима, а земља Србија одужиће се, јер она памти све, она не заборавља ко је шта учинио за њу. Они који су је издали, на било који начин, биће записани црним словима, уклесаним у камену, да се њихова имена никад не забораве, да их се стиде њихови потомци, ако буду другачији. Такве ни земља неће примити, а небо ће им судити.
Страшније казне нема од Божијег суда. Он не прашта, он кажњава. Нема кајања, нема молитве, биће осуђени на лутање по беспућу, место им је са ђаволом, ако их и он не одбаци, јер су гори од њега. Ратни ветерани су били борци за слободу, борили се против ропства, бранили српски народ, нема тог смртника који ће уклонити бесмртне ратнике. Није нам стало да неко ко нам није дорастао одлучује о нашем статусу. Да нисмо то што јесмо, били би као они, нечије слуге, који љубе скуте, обучени у кожне капуте.
После толико времена, кажу да је донет закон који признаје “Статус борца”. Потребно је да имаш документа, која ће да докажу да си заиста то и био.
Нико не зна колико је бораца било, да ли су сви на списку или нису, да ли су на броју или су изгинули бранећи отаџбину своју.