четвртак, 18 априла

Еутаназија – хумана одлука када живот постане нехуман или помагање у самоубиству

Еутаназија – тема је која је ових дана поново актуелна у нашим и светским медијима, а покренуо је славни глумац Ален Делон који се одлучио на тај чин. Заговорници еутаназије кажу, између осталог, да је то право на достојанствену односно смрт из милосрђа за болеснике којима нема спаса, док други тврде да је то помагање у самоубиству. Још увек не постоји јединствена дефиниција еутаназије.

Како се одређује еутаназија зависи и од државе до државе, и од теоретичара. Неки сматрају да не може да се каже „достојанствена смрт“, јер би то значило да је неко већ преминуо, те да би требало говорити о достојанственом умирању, на исти начин на који говоримо о достојанственом животу и управо у вези са тим постоји највећа сагласност , објашњава Марина Мијатовић.

Еутаназија – хумана одлука када живот постане нехуман или помагање у самоубиству

Што се, пак, тиче регулативе, постоје земље које су прихватиле да је еутаназија легална. У онима у којима тога нема, ипак постоје неки облици еутаназије који имају своје специфичности, па у складу са тим те државе и дефинисале достојанствено умирање.

Број земаља у којима је еутаназија легализована је мали – у Европи су четири, последња је Шпанија која је прошле године усвојила закон, а од раније такво регулисано право постоји у Белгији, Луксембургу и Холандији. У неком облику постоји и у Швајцарској, Француској, Немачкј, на Новом Зеланду,у Аустралији и у неким америчким државама.

Али, нити је то јединствено нити постоје јединствена правила – свака земља је у скалду са неким својим прописима и ставовима донела законе и усвојила одређене облике на који начин лекари асистирају у том процесу и тако испуњавају права пацијената.

Шта каже закон у Србији

Код нас је још увек еутаназија нелегална, објашњава даље Мијатовићева одговарајући на питање каква је ситуација у Србији и да ли код нас постоји право пацијента да одбије терапију, а посебно с обзиром на то да се о томе доста полемисало почетком 2020. године, када је била актуелна расправа о Грађанском законику.

У њему постоји одредба, прецизније један општи члан, који каже да би требало прихватити еутаназију.

Цела та идеја сугерише да би то питање требало регулисати посебним прописом, детаљно, као што је то учињено у свакој држави која је легализовала еутаназију, да не би било злоупотреба, што је увек осетљиво, а код нас и отворено питање.

Иначе, по нашем Кривичном законику убиство из самилости је кажњиво, а предвиђена је и затворска казна. Зато не постоји могућност да се изврши неки вид еутаназије, да лекари учествују у томе. Ми дуго полемишемо о том питању и чини ми се да се, некако, једном годишње оно отвори, али пошто Грађански законик покушавамо да усвојимо већ 15-20 година, оно и остаје само отворено, каже Мијатовићева.

С обзиром да више од 160 земаља света кажњава законом „помагање у самоубиству“, одговарајући на питање да ли је еутаназија на првом месту ствар законодавства, она прецизира да је то подједнако питање и права и медицине. Кад говоримо о медицинском праву, тема еутаназије најбоље показује како се морају уклопити обе бранше те пронаћи најбоље решење.

Ми бисмо могли да усвојимо добре примере Холандије, Белгије, Луксембурга, а постоје и варијације међу њиховим решењима, што би све могло да се искористи и прилагоди нашем законодавству, али би у сваком случају требало што пре решити то питање, каже Мијатовићева.

Пацијент сада има право да одбије терапију – Закон о правима пацијената од 2013. то предвиђа, па се зато развило и питање да ли је то један вид еутаназије. Иако када се лечимо, треба да се учини све да будемо изложени што мањем болу ( због чега се и све више говори о палијативном збрињавању људи који имају тешка обољења, најчешће канцер), одбијање терапиј није еутаназија, него је то право пацијента, јер нико не може да вас натера да прихватите неки медицински третман или да пијете лекове. Зато то не постоји као вид еутаназије у земљама које су је регулисале.

Посебан је аспект ако пацијент није свестан. У Холандији, рецимо, када неко оболи и лекари дају прогнозу да је то неизлечива болест, да ће само напредовати и доћи до тренутка када пацијент неће моћи сам да одлучи, постоји могућност да се он унапред изјасни.

Наравно, говоримо о изузетно прецизној и јасно процедури да ће, када дође у такво стање, важити унапред дата сагласност, односно његов захтев. Код нас, по поменутом Закону о правима пацијената, пацијент би требало да да пристанак да неко други одлучује о његовом лечењу. Уколико пацијент то не дозволи, онда би требало да одлучи конзилијум.

Оно што је код нас прилично опасно јесте да људи нису упознати са правом да писаним путем морају да оставе сагласност ко је та особа која ће касније одлучивати о третманима и њиховом даљем лечењу, а важно је напоменути да је то обавеза здравствених установа да упозању пацијенте са тим њиховим правом.

Да ли би пресудно требало да буде стање пацијента или његова воља

С обзиром на то да је повод за разговор о еутаназији са Марином Мијатовић пример славног глумца Алена Делона који је дао сагласност за такав чин после можданог удара који је имао у 86. години живота, после тешког искуства које је имао у последњим месецима живота супруге Натали, преминуле од рака панкреаса у прошлог јануара, због чега је изјавио да „не жели да буде немоћан и да трпи муке које могу да га стигну у старости“, наметнуло се и питање да ли би у вези са еутаназијом пресудно требало да буде стање пацијента, а не одлука да ли му се свиђа да не дочека дубоку старост.

То је питање медицинске струке, каже Мијатовићева. У земљама у којима је регулисана еутаназија лекари имају једну од кључних улога. Дакле, на првом месту је пацијент и да ли ће он уопште да поднесе захтев да то жели, а онда следи одлука лекара – да ли је пацијент у таквом стању да је реч о неизлечивој болести или о неподношљивим боловима због чега је његов живот нехуман.

Дакле, ствар је комплексна и није то баш само воља пацијента који ће можда рећи „ја не желим да доживим 90 година“ – не, мора медицински да се процени да је реч о нехуманом животу. Ту постоји простор за потенцијалну злоупотребу, али он може бити смањем на минимум, па и потпуно избегнут, добрим процедурама и њиховим поштовањем.

Зато постоје контролни механизми, различита тела, као на пример у Холандији и Белгији, које су измениле и унапредиле своје прописе у тој мери да се они сада односе и на децу млађу од 12 година, с тим што је неопходно да родитељи учествују у таквим захтевима.

Ове две државе су за сада једине које су унеле те новине. Холандија, иначе, једном годишње објављује извештај о еутаназији и прошле је за десет посто било више захтева, међу њима и многих који нису били свесвни у тренутку извршења, али су захтеве поднели унапред.

То није мало повећање за годину дана, али се објашњава порастом свести, образовања, прецизним пружањем информација, као и тиме да пацијенти из оних земаља које немају дозвољену еутаназију, или је она илегална, одлазе тамо где је дозвољена. Одатле пораст тог броја – људи одлазе тамо тражећи остваривање својих права.

Негативне критике због „самоубиличког туризма“

Швајцарска, у којој је еутаназија омогућена још 1940, често се налазила на удару негативних критика због такозваног „самоубилачког туризма“.

Одговарајући на питање какве су тамошње законске одредбе, уз подсећање да су пре нешто више од десет година поједини швајцарски званичници говорили да се то право не сме безгранично либерализовати, Марина Мијатовић каже да у тој држави еутаназија није дозвољена у пуном капацитету, што би значило да лекар активно учествује дајући смртоносну дозу лека, него само асистирано убиство односно самоубиство.

То се мора разграничити. Можда Швајцарска прихвата људе који долазе и подносе захтеве за асистирано самоубиство, али је не можемо осудити што је омогућила људима да оствараују своја права и то законима о правима пацијената који има свака држава Европе , на које се наслањају и закони о еутаназији.

С друге стране, људи који их подносе нису приморани од трећих лица, мада то увек треба преиспитати. Зато на пример Шпанија у свом закону има један члан који каже да пацијент мора четири пута да поднесе захтев да би били апсолутно сигурни да је тај неко свесан тог свог чина и његових последица, што су све контролни механизми, посебно када је, као у тој земљи, то нова пракса и могућност.

Иако се и даље највећи број држава широм света одупире признавању еутаназије као могућности за окончање живота, а тиме и њеној законској регулативи, Мијатовићева каже да се ипак све своди на питање права пацијената. Зато и код нас, донекле на такав начин можемо посматрати отпуст палијативних пацијената из болница кући, где ће сачекати смртни час, што се такође може посматрати као врста еутаназије иако она код нас није законски регулисана.

То дакле постоји, само у пракси нико није учествовао у том чину, то јест није донео одлуку да је то тај моменат када ће пацијент преминути. Постоји отпор, али је то ствар едукације, информисаности и медицине, која може помоћи у лечењу до одређеног тренутка и нивоа, јер смо сви свесни да за нека обољења нема лекова, што и те како треба узети у обзир и зато не треба да постоји осуда.

А иако многи лекари имају став да је учествовање у еутаназији кршење Хипократове заклетве, Мијатовићева за Радио Београд каже да се са тим не слаже, јер, на првом месту, нико лекаре не може да натера на такву одлуку и додаје да многи међу њима, у земљама где је еутаназија регулсана законом, кажу да, баш насупрот, мисле да помажу људима да не буду у неподношљивим боловима и не живе нехумано, што је и став Европског суда за људска права потврђен у неколико донетих пресуда.

Извор   РТС

 

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.