Највећа срећа за Ему и Владимира је када се увече читава породица, они и њихово петоро деце, окупи око стола па кућу под Великом Ћавом испуни дечја граја, приче о протеклом дану, ко је видео врапца, ко зеца, како је мачак напао пилиће, а коме су овце побегле у малине па га је тата грдио.
Није данас лако гајити ни само једно дете, ни када нам је све на дохват руке, а камоли за Димитријевиће из Бјелуше, скоро 50 километара од Ариља, који гаје петоро, а до првог лекара имају тих скоро па 50 километара, до прве продавнице 12 или 15, а зими, када под Великом Ћавом (1.385 м н. в.) падне метар снега, по пет дана нема струје.
„Борба“, описују свој начин живота у једној речи храбри родитељи Владимир и Ема. Она је из Пријепоља, градско дете, а пре десетак година удала се за Владимира и преселила у Бјелушу у брда, и како каже никад се није покајала.
Прво је родила Луку, коме је сада 10 година, па Лану (7), онда Крсту (5), па Андријану (3), а најмлађем Андреју сада су тек два месеца.
Њихов просечан дан изгледа овако: зими, кад паде снег, Владимир устане у пет ујутро, закачи за трактор возу, очисти пут, онда Луку и Лану у кола па у школу у Високу, до које је шест и по километара. Још у јесен обезбеде довољно и брашна и уља и шећера, соли, меса, све до пролећа, ако баш нешто и затреба, до продавнице и назад треба понекад и три-четири сата хода.
кад дође лето, Владимир и не зна куд ће пре. Да ли у шуму, у надницу, или у малине, или у њиву, да посеје кромпире, или…
Владимир и Ема живе од оног што сами зараде. Од никог ништа не очекују, нити траже.
„У шуми пуцају леђа од терета, али друге нема, ваља децу нахранити, обући, обути, за то мора да се има, за друго, ако шта остане, остане, ако не остане, онда ништа. Неки дан ме букова цепаница ударила ме под ребра, бацила неколико метара, али друге нема“, каже Владимир.
За њега у Бјелуши веле да ради за тројицу и да таквог радника одавно није било у селу.
„Не могу докон, куд год се око себе окренем, неки посао угледам, знам, ако ја не урадим, нема ко други“, прича Владимир, а Емин дан изгледа овако:
„Ујутро устанем око пет, спремим Луки и Лани доручак, пробудим их, помогнем им да се спреме за школу, поставим доручак, испратим их у школу, будим ове млађе, поставим њима доручак, нахраним бебу, онда у шталу, помузем краву, донесем млеко, узварим, усирим, онда спремам ручак, у међувремену нахраним и краву и овце, пустим у пашу, онда оперем веш, две машине сваког дана, испечем хлеб, у том стигну деца из школе, поставим ручак, оперем судове, онда се позабавимо домаћим задацима, у томе је вече, намирим стоку, помузем краву, узварим, усирим, спремим вечеру, деца вечерају… И тако сваког дана. Да, лети нас чека и плаштење, сакупљање сена, ту је и берба малина, спремање хране за бераче“, набраја Ема свакодневне обавезе.
Што се тиче деце, и Владимир и Ема углас кажу, важно је само једно:
„Да одрасту у добре, вредне, радне, изнад свега у поштене људе“, то је све чему се надају ови храбри родитељи.
Нема сумње да ће поред таквих родитеља, под Великом Ћавом, где се живи тешко, али поштено, од свог рада, а не од продаје магле, деца сигурно испунити родитељска очекивања.