Историјски извори углавном истичу велику улогу Константина Великог у хришћанству, ретко када слушамо и читамо о томе какав је био војсковођа, како је водио и да ли је губио битке.
Извори углавном истичу улогу Константина Великог у хришћанству прећуткујући његове успехе на бојном пољу. Војничка страна његове личности је у другом плану, а не би требало, пошто он за 30 година ратовања није изгубио ниједну битку и ниједан рат, каже Никола Керавица, аутор књиге „Непобедиви Константин“.
У књизи Керавица покушава да осветли управо војничку непобедивост првог хришћанског римског императора.
„О Константину Великом углавном су писали ранохришћански аутори који су подвлачили његов значај за религију, па се и касније највише пажње обраћало на тај аспект његовог живота“, објашњава Никола Керавица за Политику.
Професор Радивој Радић, византолог, написао је у поговору „Непобедивог Константина“ да ратни подвизи овог императора „сврставају раме уз раме с највећим војсковођама античког света – Александром Великим, Ханибалом, Пиром, Цезаром“.
Керавица се слаже са овом оценом.
„Мало је војсковођа у антици који имају тако блиставу каријеру. Његов рођак Јулијан, који је касније такође постао римски цар, говорио је о Константну као о најбољем војсковођи, равноправном са другим великанима. И војници су га изузетно волели.“
Историја га, међутим, пре свега памти по Миланском едикту којим је 313. године у Риму загарантовао слободу вероисповести прогањаним хришћанима или по чињеници да је престоницу изместио на Босфор, оснивајући Константинопољ.
Као и Диоклецијан пре њега, реформисао је војску и управу. Аутор представља римску војску 3. века, њено наоружање, опрему и тактику. Описује војне походе Константина Великог од почетка његове војне каријере, преко похода на варварска племена уз северне границе, победа у грађанским ратовима, до последњег похода 337. године, када је умро.
Иако је на први поглед ова епоха толико далека и страна модерном добу, Керавица каже да би модеран читалац могао да пронађе доста сличности између свог и Константиновог времена.
„И за тај период, као и за данашњицу, карактеристична је криза: у економији, у држави, унутрашњи и спољни ратови, беда, и превласт једне моћне империје.“
Осим тога, Рим се тада много мењао, а Константин је био главни реформатор. Зато и јесте прозван великим.
„Људи су у њему видели неког ко ће већ посустали Рим извући из кризе, и он то и јесте учинио. Царство ће, наравно, пропасти сто година касније, али је најгора криза заустављена прво за време Диоклецијана, а онда и Константина.“
Због свега тога, Константину Великом као војном заповеднику и није преостајало ништа друго него да, закључује Керавица, остане у сенци, али не других војсковођа, већ својих дела и заслуга.
Златници за војску
Први римски император који је прихватио хришћанство био је и први који је сковао златни новац.
„Он је увео златни новац солидус. Од имена овог новца потиче реч солидан, као и енглеска реч за војника (солдиер) јер су војници добијали плату у солидусима“, објашњава Никола Керавица.
Извор : National Geographic