Морске дубине крај грчког острва Видо постале су вечна кућа за хиљаде српских војника који, измучени болешћу и повлачењем преко Албаније, нису могли даље. Међу потресним причама оних који су живот дали за слободу отаџбине, сачувана је и једна посве необична – о томе како је један Раденко умакао смрти.
Међу многим лешевима које је требало са Вида бацити у море био је и Раденко Савић из Књажевца, иначе писар у штабу.
Кад су му везали камење и пришли да га баце у море, војник Санда га је запазио и било му је чудно што писар “није зенуо“ тј. што тело није имало отворена уста. Ипак, како се тих дана нагледао свакаквих страхота томе није придавао нарочиту пажњу и наставио је са својим тегобним послом.
А онда се десило чудо! Кад је пао у ледену воду, Раденко се освестио и повикао: „Где сам ја ово? Помазите браћо!“
Они који су га малочас мртвог бацилли у море, скочили су у воду и извуку га, а Раденко не само да је преживео него је дочекао и ослобођење земље и повратак у домовину.
Раденко је после рата завршио за професора и предавао је географију у Гимназији у Смедереву. Био је врло строг и ђаци су се у шали “распитивали” за његове спасиоце. Касније се преселио у Сокобању и сваке године позивао на Озрен оне који су га спасили из „Плаве гробнице“.
Последњи спасилац је преминуо 1966. а бегунац из Јонског мора 1916. се придружио саборцима 1977. године.
Извор Историјски Забавник