петак, 19 априла

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ – СРЕМСКИ ФРОНТ: Највећа победа или непотребна српска кланица

ПРЕ неколико дана навршило се 77 година од пробоја Сремског фронта. А ми, нажалост, и даље не знамо праву истину о дешавањима у сремској равници од 23. октобра 1944. до 12. априла 1945. године. Да ли је то била „највећа ослободилачка битка и победа наше армије у Другом светском рату“, или је то била непотребна ратна операција у којој је десетине хиљада необучених српских младића послато да изгине? Да ли је у борбама које су вођене 172 дана погинуло 13.000 или 30.000 голобрадих дечака из Србије? Из идеолошких и себичних разлога ратног победника који је писао своју историју и данас лебди сијасет питања без одговора. Шта је седам деценија наспрам шест векова, рекли би циници мислећи на Косовски бој, пошто, нажалост, историографија није рашчистила ни све детаље око те битке: ко је победио, да ли је било издаје и ко је издао?

Сремски фронт, који се простирао између Дунава, Босутских шума и Саве, имао је за немачку армију велики значај и ангажовали су веома јаке снаге сврстане у 34. армијски корпус: три дивизије са изразито јаким тенковским и артиљеријским јединицама, јер су на том простору штитили једини пут за извлачење Групе армија Е, из Грчке, Македоније, Косова и Албаније, преко Сарајева и Славонског Брода. Тактичку команду на фронту имала је до 3. децембра 1944. Друга оклопна армија, а од тада је команду преузела Група армија Е. На првој борбеној линији налазило се 16 усташких дивизија НДХ са 170.000 бораца, а у позадини је било још око 200.000 припадника усташко-домобранских јединица, не рачунајући полицију и жандармерију. Немачки систем одбране састојао се од утврђења у дубини од 30 километара. И није га било лако пробити.

НЕМЦИ од Београда до Винковаца нису ниједан положај,ниједан ров, ниједну потпорну тачку напустили без очајничке одбране. Поједини историографи, нарочито они склонији критичком објашњењу развоја догађаја у сремској равници, као кључни разлог жилавог отпора Немаца у моменту када су били избројани дани нациста и њихових верних сателита, хрватских и муслиманских усташа, виде у чињеници да је њихов једини циљ био да избегну да их зароби југословенска војска, односно да се предају западним савезницима.

Међутим, главни разлог континуиране борбе била су налазишта нафте у Срему, на југозападу Мађарске и око Велике Кањиже и суседних места. То су била последња нафтоносна поља која су остала Немцима пошто су изгубили она у Румунији и пре тога на Кавказу. Одбрана те зоне била је од виталног интереса за читав Трећи рајх. Због тога је Хитлер наредио да се граница Независне Државе Хрватске брани као граница Немачке. Зато месецима није било померања ни за стопу.

Борбе су се одвијале на простору који је ограничен Дунавом и делом Фрушком гором на северу и Савом на југу. Главни положај немачке одбране био је на шестој, Нибелуншкој линији, која се од Босута до Дунава протезала у два реда, уз данашњу границу Србије и Хрватске.

НАСУПРОТ Немцима биле су јединице Народноослободилачке војске сврстане у Прву армијску групу (од 1. јануара 1945. Прва армија), од 11 дивизија. Већину састава 11 партизанских дивизија, које су дуже или краће време ратовале на Сремском фронту, чинили су регрути из Србије. Ради се о младићима мобилисаним у јесен 1944. и почетком 1945. Они су после обуке од седам до десет дана слати у ровове и готово ништа нису знали о начину противоклопне и рововске борбе, односно фронталног сукоба. Партизанском руководству се посебно замера што је без адекватног, тешког наоружања и опреме кренуло у фронтални сукоб са искусном и добро опремљеном немачком армијом. Голобради младићи, чији просек старости није прелазио 19 година и који о оружју нису поседовали основна знања, а камоли да су били вични ратовању, вођени су из једног јуриша у други и масовно гинули.

Пеко Дапчевић, командант Прве армије, тврдио је да је битка на Сремском фронту била и битка за Београд. „Веома јаке снаге Немаца укопале су се у дубини од око 100 километара. Колико су Немци били јаки, сведочи и чињеница да су они чак 11 пута успели да пробију линије НОВЈ и да крену у контру ка Београду. Али, увек су бивали заустављени и враћани… Током тих борби, пре него што је наша војска кренула у пробој, пале су на нашој страни и највеће жртве.“

Према неким проценама, у свим непријатељским офанзивама током Другог светског рата на територији Југославије погинуло је мање људи него на Сремском фронту.

ИЗ ОБИЉА књига и студија, објављених после распада Југославије, може да се наслути да Сремски фронт и после готово осам деценија, још „траје“. Војни аналитичари и историографи нису пронашли заједнички језик – за једне је то и даље „највећа победа наше армије“, а за друге „велико и непотребно страдање, „кланица“ у коју је Тито смишљено послао десетине хиљада необучених српских младића да изгину.

Поједини историчари, попут Васе Казамировића, постављају питање зашто споменути војни стратези нису хрватским партизанима наредили да нападну са леђа немачку војску, пошто са те стране нису постојале никакве природне препреке. Бранко Петрановић, један од значајних историчара из Титове епохе, смело јеу књизи „Србија у Другом светском рату“, износио тезу да су борбе на Сремском фронту трајале готово шест месеци „да јединице попуњене и формиране од Срба не би прве ушле у Хрватску, што би могло наличити на окупацију која долази из Србије“.

У ЈЕСЕН 1944. године из Србије је на фронт упућено близу 300.000 бораца, рођених између 1912. и 1927. године, од којих су многи остали, поред Сремског фронта, и на бојиштима у Босни, Хрватској и Словенији. Све чињенице говоре да ратне операције од Срема до Марибора не би биле тако успешне да није било Срба из Србије мобилисаних од септембра до децембра 1944. Не рачунајући немачке трупе, партизанским јединицама стајале су на путу и јаке снаге хрватско-муслиманске државе. Да апсурд буде већи, како ће забележити Васа Казамировић, „чак и после пада Берлина, војници Прве и Треће армије, мобилисани из Србије, гинули су као снопље“.

А како су ова страдања доживљена у Србији најбоље сведочи запис Казамировића: „Кад је, најзад, светско крвопролиће било завршено, у Србији су од радости због победе над окупатором били јачи и видљивији уцвељеност и туга за погинулима, како у рату против окупатора, тако и онима страдалим у грађанском рату међу самим Србима. Као и 1918. године, кад је захваљујући пре свега војним победама Србије створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, тако и 1945, кад је такође одлучујућим доприносом Срба формирана федеративна Југославија (на принипима АВНОЈ у Јајцу), у Србији није било довољно платна да би се на свим кућама могли ставити црни барјаци у знак жалости за палима на бојном пољу.“

НЕМАРАН ОДНОС ПРЕМА ЖРТВАМА

КОЛИКО је био немаран однос ратног победника према најтежој, најдужој и најзначајнијој операцији НОВЈ, говори и податак да број учесника у борбама на фронту није тачно утврђен, све је остало на проценама да је било између 200.000 и 300.000 војника. Број погинулих је посебна прича. У Спомен-обележју „Сремски фронт“, које је подигнуто тек 1988, осам година после смрти врховног команданта, код Адашевца, налази се 15.500 плочица са именима оних који су пали у сремској равници. Међутим, према сведочењима запослених у овом спомен-комплексу, на хиљаде је примера да посетиоци који знају да су њихови преци погинули у сремском пробоју нису могли да их пронађу на списку настрадалих који је унет у Алеју части Спомен-обележја „Сремски фронт“. Поред наших бораца, на списку погинулих се налази 1.046 војника Црвене армије, 630 бугарске Народне армије и 163 Италијана.

 

 

Извор Новости.рс

 

 

 

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.