субота, 20 јула

СТАРИ ЗАБОРАВЉЕНИ ЗАНАТИ: Чиме су се бавиле абаџије, мутавџије, рабажије, опанчари, кујунџије

  1. Абаџија

Абаџија је занатлија, који од абе- јако грубог вуненог материјала, сукна- прави народне ношње.

  1. Грнчар

Грначарство је један од најстаријих заната којима се човек бавио још од давнина. Ове занатлије бирају одговарајућу врсту жемље, коју потом мешају са водом, а затим је месе. Овим поступком добијају тестасту масу од које праве најразличитије облике.

Овај занат се некада искључиво радио само ручно па је требало више времена да се направи посуђе. Са проналаском грнчарског точка, поступак израде предмета је знатно бржи.

Сви предмети који су се овим поступком правили, стављали су се у хледовину или на промају да се добро осуше. Након тога, по жељи су се премазивали и осликавали разним бојама.

Потом се грнчарија пекла у специјалним пећима на дрва. Печење је, у зависности од величине редмета, трајало од неколико сати до неколико дана. Након печења, грнчарија се пажљиво хлади, што захтева велику вештину занатлије.

Овај занат није у потпуности угашен у Србији. Поједини делови наше земље и данас су и те како позани по совом занату. Такво је и село, које се налази недалеко од Ужица, Злакуса, у коме се налази веома квалитетна глина, која се мешењем са кварцним млевеним каменом користи за израду посуђа за печење.

Велики број уметника данас се, такође, бави грначаријом.

  1. Мутавџија

Други назив за мутсвџије је плетиља или ткач. Овај стари занат подразумева ткање сеоских торбица од козије длаке у којима се раније носило вино, со, сир, хлеб, погача или ракија када се ишло у рад на њиву. Често су се у те торбице паковале ствари деци за школу. Сваки крај је имао своју комбинацију боја, као знак распознавања на торбицама.

Прочитајте и Старински ручак за 10! Насуво са кромпиром обожаваће сви!
Постоје и мутавџије праве и корпе, такозване корпар-мутавџије. Корпарство је почело да се развија у Србији почетком 20. века. Корпар-мутавџије праве корпе од прућа црвене врбе.

Мајстори – корпари најчешце плету на различитим дрвеним калупима и за сваки производ постоји други калуп.

Данас се производи од прућа најчешће могу набавити на вашарима. Варирају од малих сувенира, преко намештаја од прућа до израде разних корпи за практичну употребу у домаћинству.

  1. Оџачар

Оџачари су чистили гар из димњака, који је ометао горење пећи у време када се грејало и кувало у пећима на дрва. Ове занатлије су биле познате по својој четки која је монтирана на дугачкој сајли и којојм су се чистили димњаци. Пошто се често догађало и да неки предмет западне у оџак, оџачати су носили и тешку гвоздену куглу, којом би чистили оџаке од тих предмета.

Најпрепознатљивији су били по својим оделима црне боје и лицу које је скоро увек било гараво. Носили су о мале црне капице.

Сматрало се да срести оџачара значи срећу и при сусрету са оџачаром је требало заврнути у круг једно дугме на себи (али не толико да се откине). Срећом се сматрало и ако се „украде“ длака из оџачарске четке, кад он „не види“.

  1. Рабаџија

Рабаџија је најчешће са воловском запрегом радио „у надницу“. И, мада су волови били спорији од коњске запреге, далеко су били снажнији и могли су више да вуку. Ово занимање постоји још у Србији и присутно је нарочито тамо где су путеви лоши. Данас рабаџије углавном извлаче дрвеће из шуме до пута.

Прочитајте и Као мали обожавали смо игру „Знам за јадац“ : Вековима је популарана код нас, а ево одакле је дошао и како се усталио

  1. Опанчари (обућари)

Опанчар је занатлија који се бави ручном израдом обуће, пре свега опанака.Свој процват на територији Србије овај занат доживљава у период од друге половине деветнаестог до педесетих година 20. века. Већ од половине 20. века овај занат почиње да се губи.

Данас у Србији постоји само неколико опанчарских занатских радњи, а опанци се продају углавном као сувенири или за потребе фолклорних група, као део народне ношње. Будући да је реч о занату који спаде у традиционално народно стваралаштво, Правилником Министарства привреде Републике Србије стављен је и под заштиту закона.

  1. Кујунџија

За овај занат се може рећи да спада под једну врсту уметности. Кујунџије се баве израдом украсних предмета, најчешће накита. Некада су којунџије све ручно радиле, а за свој посао су користиле прост алат. Данас златари, за обраду материјала и израду украса користе савремену технологију и разне врсте драгог камења.

Најчешћи производ ових занатлија је накит : прстење, бурме, минђуше, шнале, брошеви, огрлице,наруквице и слично.

Поред израде украсних предмета златари се баве и гравуром тако да на својим производима (или на производу који им се донесе) гравирају слова, речи или читаве цртеже. У новије време златари се баве и украшавањем ручних и џепних часовника или металних упаљача. Поред израде и обраде украса и накита златари се у новије време баве позлатом или посребривљањем накита или неких других предмета.

Прочитајте и Зашто је краљу Александру засметала тврђава Жрнов? Због градње Споменика Незнаном јунаку на Авали МИНИРАН ЈЕ древни српски град

  1. Берберин (брица)

Под берберином се углавном подразумева мушки фризер док се женски фризер бави дамама и има далеко сложенији посао. Берберска столица је столица са рукохватима и наслоном за главу. Може се окретати у круг и дизати и спуштати.

Сем што су уређивали мушкарцима косу, бркове и браду, брице су често преузимале на себе и улоге лекара, па су у недостатку истих људима качили пијавице и вршили ритуале обрезивања.

  1. Сарач

Сарач је стари српски занат. То је занатлија који израђује предмете од коже, пре свега седла, опасаче, кајасе, футроле за ватрено оружје, бичеве и новчанике. У средњем веку забележено је да ову опрему израђују мајстори-сарачи.

Сарач израђује производе ручно, док међу најпознатијим алатима је сарачко шило и игла којом се ручно ушива. Алат је многобројан и подразумева мноштво различитих ножева, сечива, маказа, зумби, калупа.. Производе сарачког заната краси изузетно квалитетна израда производа. Вештина обраде коже-избор, начини штављена; као и развој заната-занатлије, еснафи, алат, производи чине ”Сарачки занат”.

  1. Бомбонџије

Овај занат подразумева производњу бомбона. У ту сврху се најчешће користио шећер, са разним екстрактним додацима и бојама. Од истог материјала су прављени и штапићи у облику лула, познати и као лулуце.

Бомбонџија је своје производе продавао у својој Бомбонџијској радњи. У време пијачних дана, вашара или сабора, бомбонџија би излазио из радње и на покретној тезги или на колицима би продавао своје производе.

Поред бомбона, бомбонџије су продавале и шећерне табле, ратлук, карамеле и друге слаткише.

Извор опанак.рс

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.