Ласно је убити принца и једну жену
Синовче, нисам ја раније био овако причљив. Овде ми је говор омилио, овде, у затвору. Раније – послови, бриге, не дају главу подићи па заборављаш шта је јуче било, а сад, цео живот ко на длану. Сећам се свега.
Сећам се ко да је јуче било – звони са свих страна, а људи, дабоме, знају да се тако не дозивље на молитве и на покајања, него да се у рат позива.
Изађем пред шталу, седнем на мерицу, а оно јутро, милина једна. Треба да се одмориш, балдисао си од копање, кошње и други послови – јека је рада, а ово сад, јека од звоњаве.
Чујес ли ти ово, Милутине? – приђе ми мајка. Квржи прсте и вата се за реклу, гужва је. Знам како је њој кад чује звоњаву, два су јој сина – да кажем, моја два брата – погинула у прошлим ратовима, у турском и бугарском, а отац нам је – што би се рекло, њен човек – погинуо у Бугарској, на Сливници.
Чујем, бре – велим јој – нисам глув.
Па шта чекаш, видиш да људи одлазе школи.
Ја устадо, дадо јој ону мерицу, па на сокак из они стопа. Она, моја мајка, стоји са мерицом у рукама пред шталом. Е, ту сам слику запамтио. Моја мајка, са мерицом у рукама, стоји испред штале и гледа за мном, а говеда зарикала, да л’ од оне звоњаве, да л’ стока штогод предосећа – не знам. Знам да ми беше тешко. Тешко, бре, синовче – како који рат, а теби из штале оде пар волова. А то није играчка. Волови су волови, зна се шта је сељаку пар волова. Таман подигнеш волове и укоскас, а оно, узме држава, треба да вуку, топове, да вуку комору, провијант. Ама треба, бре, волови и да ору, и да вуку жито, и сено, и дрва, треба да и’ продаш, да узмеш коју пару, а не овако, да иду џабе. Кажем ти, није ни лако ни због волова, ово је трећи пар волова из моје штале за три године, а они које су ми мобилисали месец дана раније, знаш каки су били – ко уписани. Ал добро…
Одо ја школи, а тамо – шта да кажем. Учионица пуна свршити људи, искупили се, дабоме, да нам учитељ каже шта се ово догађа, зашто опет морамо у рат.
И како не отвориште врата, погушићете се – велим ја. Пригријало сунце, летњи дан, базде опанци и тежина, зној; осећа се на шталу и оборе. А учитељ држи штапић и показује Сарајево, на карти. Чисто се радује. И фали Младобосанце. Они су учинили своје, узлетели се у небо као мученици. Бацили бомбе, каже, убили швапског принца и његову жену.
Василије седи и гледа ме искоса, ко вели: чујеш ли ти учу како презвоњава.
Ласно је убити једног принца и једну жену, ама рат се не добија убијањем принчева и жена – мислим се. Интересује мене шта ће сад да буде – мисле ли остали Босанци за тим младим Босанцима, оће ли дићи каку буну и устанак? Није нама до њинога узлетања у небо, ни досад се у мученицима није оскудевало. Нама, богати, помоћ треба. Оће ли они уз нас против Шваба? – Одманем ја вако главом. Нису ми ту чиста посла. Не волим да се Босанци напразно јуначе, да убијају принчеве и жене, а после, гузицу у страну па наша сељачија данак да плаћа. Па је л’ тако? Ако си и Србин и сељак, ниси стока, не волиш да те неко прави лудим.
Полакоте, учо, полако, немој тако све из једног витиља, нисмо ми деца – вели Павле и намигује на ме. А учитељ тера своје. Тамо, вели, по Босни и по другим крајевима де живе наша браћа Јужни Словени, устанак само што није плануо.
Из твоји уста у божије уши, учо – изађем ја напоље, не верујем ни у каке Словене, а нећу ни да се кважим са учитељом пред народом.
Идем кући и све гредом мислим о тим Словенима. И да л’ ће да буде ко што учитељ рече. Тешко ти, бре, да те у рат увлаче кад коме прасне ћеф. Увуку те у нешто што не разумеш. Богами. Слушо сам ја и отпре многе оне школце. Дођу преколета на ферије па се распричају о ослобођавању сви крајева де живе наша браћа – чујеш, наша браћа, а моја браћа изгинула због неке „наше браће“. Кажем ти, распричају се пред општином, пред школом или пред црквом, како-кад, па све ко да ће неко да им поклони оно што би они могли да ишту. Сећам се једном о Великој Госпојини, пред општином – распричао се Велибор Ровић. Онако дугачак, припо се на један камен па везе ли везе. Ослободили смо, каже, Македонију. И стару Србију, победили смо на Куманову и на Брегалници, сад ћемо да се окренемо нашој браћи у Босни, Ерцеговини и у Далмацији.
Све тако Велибор, ко да ми само треба да се окренемо, па да се тако и оствари оно што је он заумио.
Добро, Велиборе, а колико ће то да кошта? – јави се Чедољуб Петровић, био онда још жив. Оће ли нам чељад бити бројнија и веселија?
Чедољуб стар, ал уме да мисли. Коју смо ми вајду имали од дојакошњи ратова? – вели.
Е не ради се о вашим амбарима и кошевима, шталама и торовима, о уједињењу се ради – дрзак, богати Велибор, дрзак, а нема га шака јада, дугачак ко притка. И болестан. Турбекулоза само што га није начисто појела, ал ето, оће и он да одређује судбину земље и народа.
Кажем ти, није уча нама први тако говорио. Није. Слушали смо ми о томе подоста и раније.
Ал добро, да се вратимо.
Одем кући, а није ми лакше. Мучи сумња, сикирација. Чисто смешно, сељак си, а мучи те сумња због неки Словена и неки устанака. Ал опет, о рату је реч, о кожи се ради, о главуџи.
Тумарам подрумом, пијем, не кријем. И псујем, што да не псујем. И краља и владу. И Гаврила Принципа.
Не греши душу, Милутине – моја мајка Гвозденија иде за мном, крсти се, мисли, ваљда, да је и тај Гаврило неки великомученик и светац.
Спреми ми белу торбу – кажем жени – двоје ланене гаће, двоје чарапе, ко и досад кад сам полазио у ратове. А жао ми жене – ни са њом нисам средио. Болесна је. Деца се у њој не примају. Троје је родила, а ни једно се није одржало.
Мајка ми певца испекла, по обичају, ко да ћу на свадбу, а три дана сам косио на сирћету и на перју белог лука – ал, ајд, кад је таки обичај да Србин добро једе кад у рат и у смрт полази.
Обучем нове чакшире, сукнене, а жао ми. Последње су – двоје сам у прошлим ратовима поцепао. Гуњ нећу да облачим, нов је, и једини – црквени, стајаћи, зашто да га сатирем о рововима. А жена ко жена, не жали га, каже: Милутине, може се десити, не дај боже, да погинеш, па нека се види да си био домаћин човек.
Баш зато га и не би носио, зато што могу да погинем, кажем жени. Рачунам, ако погинем неко ће јој за тај гуњ косити и жито везивати – ал њој не вреди говорити, наумила се па не да. Облачи ме ко да ћу у народну песмарицу – све ново и најлепше рпа на ме.
Немој, жено, претеривати – кажем јој – само двоје гаће и двоје вунене чарапе стави у торбу, то је човеку ратнику довољно. Ако нема среће, не могу ми ни кожне чакшире помоћи.
Синовче, да ти себи не наудиш што се дружиш са мном, знаш како је.
Е па добро, добро, ако је ко што велиш, идемо даље…
Рукујем се са мајком и женом. Ударим сокаком у село.
На све стране одлеже дерњава. Кад се пре изопијаше толики људи? Зашто певају и плаше голубове, што се сад јуначе, рано је?
Урошева кафана – препуна. Пије се с ногу. Све плаћају Урошевићи. Они пију и најгласније певају, они највише и псују и песмама прете Шваби – није им тешко, они су одувек највише песама и знали и певали, а многе су и сами срочили; већ су и о Апису и другима певали, и о Гаврилу Принципу – они ће да певају, други ће да гину.
Ајде, Милутине, да пијемо и да певамо, – Перо Урошевић, узо чашу и налива ми ракију – земан је земља да се брани.
Ајте ви Урошевићи са мном да ратујемо. Мени је ово трећи рат, а теби, Перо, и твом брату Јефти није ни први – кажем. Зна то и он добро, него неће Урошевићи белу торбу да прте. Два месеца они под оружјем парадирају окићени значкама ко комите, ал неће тамо де се гаће крваве него певањем и дерњавом показују властима како воле краља и Србију. Таки су били и у прошлим ратовима. Њини су синови и сад по командама у позадини, а туђу децу напијају да се пијана дерњају кад би требало да плачу.