Злакуса је село које има душу и колорит, традицију и будућност, историју и младост. Привлачи чистим ваздухом, очуваном природом, шумама са добрим приносима укусних печурака, ливадама пуним јагодица и лековитог биља, са петнаестак рибњака са пастрмкама дуж речице Петнице.
У селу Злакуса се налази етно-парк „Терзића авлија“ који делимично представља музеј на отвореном и затвореном, а делимично туристичко-угоститељски објекат.
Мештани Злакусе су познати по грнчарству, па су основали Удружење лончара Злакуса. У селу се организује међународна колонија уметничке керамике. Такође, битни споменици у селу су : Споменик на Градини, Етно удружење „Завичај”, Спомен-парк „Вешала”. У Злакусу си одржавају разне манифестације, као што су : Сабор „Злакуса у песми и игри”, Јесен у Злакуси и Међународни ЕКО камп.
Злакуса је смештена у долини реке Ђетиње, на њеној десној обали, испод Градине (931м н.в), на пола пута између Пожеге (11км) и Ужица (13км).
Село током историје
Период римског цартсва
Најстарији трагови живота у данашњем селу потичу из доба Римљана, мада су нађени и неки докази у Потпећкој пећини о боравку човека још у доба неолита. Илирска племена са ових простора потискују келтска племена а у првом веку н.е. ова подручја освајају Римљани и припајају провинцији Далмацији.
Постоје докази да је на данашњој највишој тачки села, Градини, са које се пружа поглед на 360 степени, постојала нека врста римског утврђења са кога се осматрао и штитио римски пут. У прилог томе иде чињеница и само постојање старог турског (римског) моста на речици Дервенти, надомак Злакусе што указује да су уистину том трасом пролазили поменути друмови. Римске некрополе постоје и у селу Узићи које се граничи са Злакусом а у близини, данашњем селу Висибаба, крај Пожеге постојала је највећа римска муниципија у овом крају.
Период Византије и прве српске државе
Овај крај насељен је Словенима када и остали делови Србије а улази у састав прве српске државе коју је основао кнез Часлав у првој половини 10. века а потом половином 12. века, успостављањем српске државе Стефана Немање, улази у њен састав. Када је Свети Сава 1220. године, поред осталих, основао и Моравичку епархију са седиштем у Ариљу, она је обухватила и овај крај. После предаје престола краља Драгутина брату Милутину, Драгутин задржава ужички крај за себе и у том периоду подиже своје задужбине цркву у Ариљу и манастир Рачу, а између њих је село Злакуса. Највећи процват овај крај је доживео за време цара Душана а након његове смрти у овом делу Србије се осамостаљује српски властелин Никола Алтомановић са седиштем у Ужицу. Он је знатно проширио своју територију угрозивши Дубровник, босанског бана Твртка и кнеза Лазара, тако да њих двојица удруженим снагама свргавају Николу Алтомановића и од тада, па све до пада под турско ропство, овај крај је у саставу државе кнеза Лазара и његових наследника.
Период турске владавине
Развој овог краја зауставило је турско освајање, почев од 1459. године, од када се српско становништво сели или исламизира, а муслиманско досељава. У 17. веку овај крај поново доживљава процват, док ратови између Аустрије и Турске изазивају велика разарања и пустош а потом тежак положај српског народа почетком 19. века проузроковао је Први српски устанак 1804. године тако да овај крај све до Другог српског устанка (1815. године) прелази из руку у руке између српских устаника и турске власти. Након тога сам град Ужице се опоравља од ратних разарања и тридесетих година 19. века је седиште нахије и после Београда највећи град у Србији. Од 1862. године, после нових заоштрених сукоба Турци се селе из ужичког краја. Први писани трагови и помени становника села потичу из пописа из друге половине 19. века. Сам назив села потиче из времена турске владавине. Наиме, некадашњим римским путевима касније пролазили су турски каравани. На једној коси у атару села, караване су сачекивали Хајдуци и пресретали Турке па од те косе Турци зазираше те је и назваше ЗЛА КОСА. Временом је „о“ прешло у „у“ и остало је име села ЗЛАКУСА.
Након ослободилачких ратова од Турака (1875-1878) и балканских ратова (1912-1913) крај је коначно ослобођен турске владавине. Велики број мештана Злакусе био је мобилисан за завршне битке за ослобођење, а у саставу Дринске дивизије првог позива, Дринске дивизије другог позива и Јаворске војске.
Легенда о имену села
Постоји неколико прича и легенди о томе како је село добило име. Једна од њих која се најчешће чује и која има највише аргумената потиче још из времена Турака.
Наиме, делом територије данашњег села пролазили су турски каравани, утабаним римским путевима а пуни робе и дуката, што је увек привлачило пажњу хајдука. Управо, најзгодније и омиљено место хајдуцима за препад на пролазеће караване била је једна коса (превој) у данашњем атару села. Пошто су напади на турске караване на том месту учестали управо приликом преласка преко те косе, Турци, зазирући управо од тог места назваше ту косу по злу, односно зла коса. Временом, тај назив се устали и код самог народа које је настањивало тај део нахије и опет, временом, приликом изговора и непрецизног тумачења дошло је до преласка гласа „о“ у глас „у“ и одатле данашњи назив села ЗЛАКУСА.
По другој легенди на територији данашњег села постојао је један хан где су турски каравани правили предах путујући из Цариграда ка Дубровнику. Пред тим ханом их је увек дочекивало једно куче лајући на коње, зло и кусо како су га Турци описивали и дадоше име целом селу по том кучету.
Извор Лепотесрбије.рс