четвртак, 18 априла

Крвава птичја гнезда, најскупљи индонежански специјалитет

Људи у Азији као највећу посластицу једу супу од гнезда правих чиопа, птица које спавају у лету, а гнезда праве од сопствене пљувачке. Када им човек однесе гнездо, праве ново, трошећи кљун до крви. Њихова несрећа је највећа срећа за сладокусце, али скупљачи гнезда ипак страхују да ће их судбина казнити због непочинства.

У данашњој Нусантари, најжалије ми је било птица.

Брзином која достиже 169 километара на сат праве чиопе лете с краја на крај џунгле тражећи погодно место за своја гнезда. Међу најбржим су птицама на свету, али је нарочито невероватно да без престанка могу да лете чак и читавих десет месеци!

Храниће се, спаваће у лету, све да би на крају скућила гнездо, извела птиће на прави летећи пут. За годину дана превалиће својим крилима најмање 200.000 километара.

Али, зли људи досетише се да праве лажне високе бетонске куле које их маме, да у њима заснују дом. То су једине птице које кућу и кућиште праве искључиво од пљувачке, коју лепе за дрво. Зато су гнезда јестива, а у Кини и широм Азије верује се да супа направљена баш од њих појачава стамину и дарује лепоту кушачу птичјег бола

То је најскупља намирница коју једу људи. Једно гнездо достиже цену и од 7.000 долара по килограму. Већ четири стотине година у Азији се једу ова гнезда“, каже ми пријатељица којој нећу откривати име, а која се бавила њиховом препродајом.

„Пуна су протеина и угљених хидрата, садрже и калцијум, гвожђе, калијум, магнезијум“, додаје и објашњава да је Индонезија на првом месту на свету по продаји ових гнезда – годишње се извезе чак две хиљаде метричких тона годишње.

Скупоцена намирница нагони сељаке да се баве овим послом. А како је птици, која после толико труда схвати да неће имати сигурно место за своје младе, остаје да замишљамо.

„Онда птица, уз велику муку и физичке напоре ствара гнездо изнова, све док јој вилица од толико слузи не прокрвари. Е, та гнезда су на највећој цени! Она досежу и до 10.000 долара!“, каже моја пријатељица. Што више крви у њима, што више муке и бола, то више плаћају богати перверзни гурмани. Само, не може таква работа проћи некажњено. Раширило се веровање да зла карма не заобилази оне који се баве овим бизнисом.

„Знам једног богатог трговца гнездима који, да би олакшао злу коб коју сам себи призива, сваке недеље одлази на пијац и купује на стотине живих риба и птица, како би их пуштао на слободу и тако мало олакшао казну која га чека. Каже, већ му се распао брак, а за то су можда криве баш птице.

Други трговци су још посвећенији исправљању карме, па најчешће грижу савести решавају усвајањем детета без родитеља“, прича ми пријатељица. Али, занимљиво, велике зараде се не одричу. Моја пријатељица јесте. Када јој је брак пропао и још неколико лоших ствари јој се догодило, решила да је свој удео у том крвавом послу прода партнерима и из тога заувек изађе.

Праве чиопе

Огромни бетонски солитери без прозора провирују гола ћелава тела из зеленила џунгле. Сваки насељени кутак Борнеа препун је високих бетонских кула. Оне усправно штрче из пиринчаних поља, из засада палми, иза густих дрвених кућа – из шума, поља и насеља свих врста.

Немају прозора већ само низ изузетно малих округлих отвора величине цеви за воду. Тек понегде су те куле још увек од дрвета или од метала, али сада је бетон свуда завладао.

Објаснили су ми да птице воле да живе у мраку, да се унутра стварају пећински услови како би им се допало, а воле и хладовину. Само једна врста дрвета прави одговарајуће услове, али је дрво толико поскупело да је сада бетон јефтинији.

Величина кула зачуђује јер су то прави небодери, вишеспратнице висине пет-шест спратова, у градовима који ретко имају зграде са више од два спрата. Народ који је величанствено украсио сваку своју џамију, чије и најтрошније куће су често офарбане у многим бојама и препуне украса, није сматрао потребним да оваква визуелна чудовишта икако украси.

Можда то говори о подсвесном односу који имају према њима, не бих знао, али своју ружноћу немилосрдно шире целим простором. Такав уједначени устаљени врисак ружноће целом дужином путева, градова и поља, хиљадама километара нигде другде нисам доживео.

На једном удаљеном острву први пут сам са торња чуо прелепи звук птица. Пришао сам, уживао слушајући, снимао.

Унутрашњост

Било ми је мало чудно како то да звук не престаје, да је уједначене јачине читавих десетак минута. Тек онда сам схватио да постоји мали звучник који пушта најлепше птичје звукове како би их дозвао у замку. Као да ми је неко ударио најјачи могући шамар, наставио сам путовање и почео да примећујем како цела села и поља одјекују лажним птичјим звуковима.

После неколико дана потпуно сам огуглао на тај звук. Када сам касније отишао у џунглу, ухватио сам себе како такође игноришем звук птица. Звук птица! Правих, слободних птица!

За то је на Борнеу заиста потребно отићи у дубоку џунглу. Број страшних кула-казамата толико је велики, да сам сигуран да где год је људска нога на Борнеу крочила, ту ниједна права чиопа није остала слободна, а јасно је и да је главна привредна делатност овдашњих „фармера“ да обрађују небо, а не земљу.

Пожелео сам да уђем у једну од тих грдосија, које су понегде прекривене црним мрежама, па изгледају као симбиоза ружноће и жалости. Мреже су постављене да би унутра било хладније.

Гнездо праве чиопе

Куле су обично изграђене уз куће, а колико добро посао иде домаћинима може се отприлике просудити и по кући у којој живе. Међутим, скоро све куће, са ретким изузецима, у прилично су лошем стању, а јасно је да кула кошта више него стотину кућа у којој живе њени власници.

Објаснили су ми да већина кула није уопште њихова, већ је то улог инвеститора, који морају да исплате продајом гнезда или одређеним попустима. Изабрао сам кућу испред чије стрехе је седело неколико људи, паркирао сам се испред и замолио их да ме пусте у кулу. Очекивао сам да ће то нерадо урадити, јер је ипак реч о послу који се не може баш назвати часним. Обрадовали су се странцу и без речи ми дали кључеве од куле.

Лако је и примамљиво било замислити као монструме све оне који учествују у овом злокобном ланцу злоупотребе птица – од фармера који птице хватају до сладокусаца који баш обожавају ову врсту супа и мисле да неће бити лепи ако је редовно не једу. Са свих страна дочекали су ме – људи.

Фармер којег сам тако препао док је седео испред своје куће, са неколико деце, женом која је пред нама дојила новорођенче, чија је кућа више него скромна дрвена колиба од две просторије у којој живи њих шесторо-седморо, при којој се налази и аутомеханичарска радња која изгледа као да је преживела бомбардовање, био је насмејан и врло љубазан.

Од оца је наследио посао отимања гнезда. Али, његов отац је био побожан човек. Чинио многа добра дела и сваки дан се молио Богу, чак је и све што је са птицама радио, радио уз молитву. И Бог га је награђивао, по два-три килограма иначе веома лаганих гнезда успевао је брзо да сакупи. Сада за исти период једва сакупе килограм.

Упитао сам га да ли је задовољан зарадом. „Човекова душа је таква: никада јој није довољно“, каже сасвим искрено. Зачуђујуће скромно живи. Најквалитетнија гнезда се можда препродају негде у свету за 7.000 или 10.000 евра, али он максимално добија пет стотина за килограм. Као и увек, зарада одлази мутиводама, препродавцима, којекаквим сумњивим лицима из великих градова.

Уосталом, он нема технологију нити могућности да обави мукотрпно чишћење сваког гнезда које је потребно да би се постигла већа цена. Свако зрнце, најмања нечистоћа, мрва по мрва, вади се из гнезда, али тако да се оно не оштети и не распадне. Тек онда птичји бивши дом, сада само роба као и свака друга, досеже астрономске суме.

Волео би да изгради још кула, али је сад то тешко. Пећински услови су савршени за комарце, који преносе опасне болести као што су денги и маларија, па је влада драстично отежала градњу нових објеката. Лакнуло ми је: ако би наставили овако, више би било чудовишних кула него кућа.

Породица индонежанског фармера

Испред куће налази се сасечено огромно пластично буре, исечено на пола тако да може да послужи као када за прање и купатило. Уместо клупе испод стрехе код улаза на кућу ставио је стара седишта из неког аутомобила. Унутра сви спавају на поду, имају телевизор стар неколико деценија, а неколико душека и вентилатор су целокупно њихово богатство. Зидови колибе су танки и прозирни. Даске су само грубо обрађене и поређане.

У кулу сам ушао заједно са њим. Он је одшкринуо и контролисао врата, да ниједна птица не побегне. Понео је и лампу, да осветли потпуну помрачину унутрашњости, како бих боље видео како то изгледа.

Запрепастио ме је број птица, као и сасвим малених беличастих гнезда која су била прилепљена око греда и посебно направљених преграда на плафону. Ушли смо само на први спрат и затекли више десетина птичица, које су и саме малене, а биле су углавном прилепљене уз гнездашца.

У некима је било сасвим малих птића, за неке су птице биле залепљене устима, очигледно их градећи. На великом броју су стајале по две птице заједно, као загрљене, прилепљене уз дом.

Како их је нагли млаз светла и моје присуство узбудило, настала је неописива вриска. Као да сам ушао у пакао или у најмању руку у Хичкоков филм, писка је заглушила моје уши, а неколико птица је летело унезверено и само сам очекивао када ће ударити у моју главу у том лудо брзом кружном лету у малом простору.

Виктор са домаћинима

Газио сам по невероватно дебелом слоју гванама, птичјег измета, који се чинио као црни топли тепих. Сетих се приче са Филипина како је живот једном дечаку који је скупљао гнезда у пећини спасао гванамо. Чинило ми се немогућим, али сада сам схватио: дебели слој претворио се у неку врсту меканог душека.

Док ми поклања банане и још неке плодове, фармер ми објашњава како имају посебан однос према птицама и да се страшно ражалости када виде да је нека преминула. Каже, покушавају да олакшају живот птицама колико је могуће. Убира само гнезда у којима је изнета једна генерација, пре него што птица поново положи младе.

Сакупљају се ручно, једно по једно, а сасушена пљувачка ових птица јака је као цемент, али док их прави утка у њега и своје перје, а буде и друге прљавштине, па то значајно обара цену.

Он лично осећа велику захвалност према птицама јер његову породицу птице буквално хране, школују, издржавају му децу и лече старе родитеље.

Велике су индонежанске породице, куће су увек препуне, људи су добри и стрпљиви. Ту нема бесних и ниједна кућа није тесна, али је потребно пара за много чланова породице.

Када се петсто евра подели на десетак или више људи, није то много. Све друго би захтевало много више посла и доносило много мање зараде. Зато су птице жила куцавица овог народа. И то жила која их храни сопственим домом и крвљу.

Рецепт за прављење супе од гнезда праве чиопе

Време спремања: 10 сати и 35 минута

Састојци:

2 унце птичјег гнезда

4 чаше чисте воде

7-8 супених кашика уситњеног тврдог кристалног шећера или органског дивљег меда

Опционо: црвени палмини плодови, урме, корејски гинсенг или сушени лонган

Једна порција у просеку садржи 225 грама калорија, 0 грама масти, 57 карбон-хидрата и 1 грам протеина.

Поступак спремања 

  1. Гнездо ставити у хладну воду преко ноћи, 8 сати. Добро испрати. Прегледати да нема остатке перја.
  2. Ставити гнезда у чинију и додати 4 чаше воде. Крчкати их 5 минута. Добро их оцедити и поново ставити у чинију са водом. Ставити чинију на ватру и крчкакти још 5 минута – тзв. систем двоструког крчкања. Оцедити, добро испрати и осушити.
  3. Ставити гнезда у чинију и додати 4 чаше воде. Ставити на кување и крчкати док не постану потпуно мекана (до 2 сата). Додати кристални шећер или мед, мешати да се истопи. 

Уколико се додају опциони елементи, додају се на почетку другог корака. Служи се и конзумира топло. Савршено за романтичну вечеру.

Извор ртс.рс

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.