Још у основној школи прва асоцијације на 8. март „Дан жена“ била је црно-бела фотографија Кларе Цеткин и Розе Луксембург из 1910. године и текст у коме смо читали како се ове храбре жене боре за право гласа, мир, за правду, слободу и достојанство жена. Временом овај датум постао је светски догађај који слави достигнућа на пољу женских политичких и друштвених права али истовремено и њихову борбу за родну равноправност.
Данас у свету 28. земаља слави 8. март као званични празник поред ових има и оних држава где није званични празник али га свакако обележавају. Међутим такође постоји недоумица да ли је 8. март као „Међународни дан жена“ треба славити као дан женске борбе и солидарности или како су га многе жене прихватиле као дан мајки и дан примања и даривања поклона. Према извештају светског економског форума Јаз између мушкараца и жена неће се смањити до 2186 године а вероватно да до тада широм света многе жене и њихове организације обележаваће овај дан разговорима, скуповима, конференцијама али маршевима улицама тражећи своја права да би показале свету да неједнакости даље постоји. Онај други део биће сведен на јурњаву и помаму за поклонима женама у виду цвета или неког парфема, као превасходно годинама уназад насталу потребу потрошачког друштва 21 века.
У Србији 8.март први пут је обележен још 1911. године, а за време СФРЈ он је био и остао незванични празник у свих шест република. Право гласа Југословенке су добиле 1945. године, а када говоримо о правима и равноправности жена и мушкараца АФЖ је била круцијална женска организација у Југославији, која је омогућила да жене по први пут на овим просторима добију активну политичку и јавну улогу у друштву.
У послератној Југославији донете су конкретне одлуке које су се тицале права жена: једнака права мушкараца и жена у браку, право на развод, право на абортус до 10. неђеље старости плода, обавезно похађање основне школе. Велики искорак била је и одлука о скидању зара и фереџе и откривање муслиманске жене. Но у периоду тзв. „социјалистичког благостања“ у Југославији се успоставља „цвећарска традиција“ па се мајкама и учитељицама, колегиницама, пријатељицама за Осми март куповало цвеће и писале честитке. Жене су излазе раније са посла тог дана и ишле на осмомартовске забаве и екскурзије. Податак да је 8. март феминистички празник који обележава друштвени и политички успех жена полако пада у заборав. Тако је чини ми се и дан данас.
Да ли су се у међувремену жене избориле за статус једнаког пола, да ли су данас довољно вредне, паметне, едуковане, уважене у друштву да могу бити и самосталне да не зависе од својих мужева својих бракова, да добију боље плаћеније послове питање је на које би вероватно добили различите одговоре. Сигурно да јесу а да до тог пута нису лако дошле видећемо из само једног од примера како су се нишке феминисткиње бориле за права жена на образовање како би уопште добиле и право на рад.
„Шта смо ми жене урадиле да половина човечанство буде осуђена на вечно малолетство? Ето ја имам 70 година и још увек се рачунам као дете од 10,12 година. Кад ми жене можемо да радимо и најтеже послове да завршимо и најтеже школе, зашто да не можемо да располажемо са оним што створимо, да имамо право гласа, нико као жена не воли мир и нико као мајке не мрзи рат“. Ово су речи учитељице Христине Бошковић изречене на једном великом скупу у организацији „Женског покрета“ 1939. године у Нишу.
Основна намена тог покрета била је борба за права жена на право гласа, право наслеђивања, право на једнаку плату и једнаки рад као и мушкарци. Њихов рад је био у блиској вези са радом комунистичке партије Југославије јер се поред ових борба за права жена залагао и за борбу против фашизма и за увођење социјалне правде. Христина Бошковић је само једна од жена које су живеле и радиле у Нишу на образовању нових генерација младих жена. Као таква једна је од многих за које можемо рећи да су зачетнице феминистичких покрета и покрета за побољшање услова школовања, живота и рада жена у новој ослобођеној Србији, Југославији.
Друштвене промене у самом Нишу у годинама које су претходиле ослобођењу нашег града од Османлија као и након тога довеле су до тога да се убрзано размишља и напретку образовања. Убрзани привредни развој и развој инфраструктуре града пратио је и развој културе, образовања које је у време османске империје мало било и запостављено. Школе су биле организоване по националној припадности, углавном базиране на верским текстовима, градиво није имало никакву стандардизацију, а школовање је било ускраћено великом броју деце пре свега оној деци сиромашних породица а посебно женској. Све се то донекле мења почетком 19. века када у Ниш долазе школовани учитељи, када почињу да раде прве мешовите основне школе где се образују и женска деца.
Оснивањем мешовите основне школе који је водила Анастасија Наста Димитријевић прва нишка учитељица- даскал девојка, покренута је идеја да се прошири српски утицај и развој српског образовања и у деловима Србије где још увек био османска империја. Иако се како је сама рекла није удавала да би могла потпуно да се посвети деци које учи а не ретко је у тој школи било и преко стотину ђака, Наста је после ослобођења имала проблем да докаже да је била нека врста државне службенице и и да има право на пензију. После дуге борбе на крају је добила помоћ у виду 300 динара годишње што је било недовољно за живот. Последње године свог живота провела је у сиромаштву. Умрла је у Нишу 1886.
Борба за образовање жена, те њиховог активног укључивања друштвено политички живот наставља се и после ослобођења Ниша. Већ 1878.године Анка Павловић оснива огранак „Београдске женске подружине“ које се бавила не само хуманитарним радом већи образовањем жена у ослобођеном Нишу. Поред државних школа у Нишу стварају и приватне школе.
Позната је „Виша женска школа Светозара Рувидића“ апотекара из Ниша. Пошто је имао женску децу био заинтересован за њихово школовање и школовање будућих апотекарица. Како је у то време то био посао мушкараца, његова ћерка Десанка Рувидић морала се много намучити да би се у свету мушкараца изборила за звање првог женског фармацеута у Србији.
Jedna od najpoznatijih privatnih škola bilo je „Devojački vaspitni zavod“ Babete Hane Netović žene koje je iako rođena i školovana u Minhenu, sredinom 19. veka udajom za Jeftu Netovića došla u Niš i otvorila vaspitni zavod. Jefta je bio direktor a Babeta upravnica. Zahvaljujući svom obrazovanju (govorila je više jezika, svirala klavir) koje je stekla u Nemačkoj njihova škola bila je na dobrom glasu kod mladih devojaka u Nišu. Poseban akcenat stavljan je na učenje nemačkog i francuskognnezika kao i na crtanje i sviranje. I baš u tom vaspitnom radu zavoda posebno se istekla pomenuta Hristina Bošković vaspitačica, učiteljica školovana u Beogradu. Nakon školovanja vratila se u Niš da bi se uključila u rad ženske podružine u vaspitnom zavodu ali njene aktivnosti dosežu i do “Odbora Crvenog krsta Moravske banovine“, „Gorana jadranske straže“ „Ženskog udruženja Srpska majka“ a bila je član „Jugoslovenskog učiteljskog udruženja“. Tokom svog života i političkog angažovanja Hristina Bošković jedna od prvih žena koja se u Nišu zalagala za ravnopravnost polova i školovanja za žensku decu.
Ali svakako za prvu nišku feministkinju važi Leposava Marinković. Leposavini roditelji bili su prosvetni radnici. Živeli su u maloj kuću u Voždovoj ulici baš tu pored niške gimnazije gde se Leposava i rodila. Verovatno je i sama blizina škole uslovila je kod nje od samog detinjstva ljubav ka školi i obrazovanju. Pošto je završila osnovnu školu i žensku gimnaziju upisala je Filozofski fakultet u Beogradu, diplomirala francuski jezik otišla na Sorbonu i tamo završila postdiplomske studije sa samo jednom idejom da se vrati u Srbiju u Niš i da radi na obrazovanju mladih a posebno ženske dece. Tako je u jesen 1912. godine postavljena za profesora „Ženske gimnazije“ u Nišu. Ali nije to bio njen jedini posao i zadatak. Kao profesor pedagog i pisac ona je objavila više naučnih radova, bavila se prevodilaštvom i publicistikom, esejistikom. Ali ponajviše i zaštitom prava žena odnosno bila je prva deklarisana feministkinja u Nišu. Kao takva radi na organizaciji ženskog pokreta sa niškom grupom socijalista. Poznat je jedan njen govor prilikom Svetosavske slave u 1912. godine. Ona je u gimnaziji tada održala predavanje o feminizmu brojnim đačkim roditeljima, prosvetnim radnicima, državnim činovnicima, predstavnicima industrijalaca i svim gostima koji su se zatekli na toj proslavi. Tom prilikom je istakla zapanjujuće podatke o zaostalost,i porobljenosti, obespravljenosti žena u građanskom društvu tog vremena, kritikovala je građanski zakon kraljevine Srbije jer po njemu propalice, raspikuće, prezaduženi ljudi i umno oboleli, imali ista prava kao i „udate žene za života muževima“.
Tako ambiciozna žena 1919. godine odlazi za Beograd gde je bila profesor u „Drugoj ženskoj gimnaziji“ i potpredsednik ženske organizacije „Srpska majka“ za grad Beograd i kraljevinu Jugoslaviju. Tokom svog života i rada objavila je više naučnih radova na temu prava žena ali nažalost još uvek to nije nigde sakupljeno te bibliografija njenih radova još uvek ne postoji. Umrla je 1972. godine u Beogradu i veoma je žalosno što mi u Nišu nismo iskoristili bogato iskustvo i znanje ove žene i od nje saznamo više o kulturnoj i obrazovnoj istoriji našeg grada.