Глуви и наглуви пацијенти амбуланте „Расадник“ у Нишу више не морају са собом да воде своје рођаке како би објаснили како се осећају јер је њихова докторка Татјана Ристић научила знаковни језик.
Докторка Тања, како је одмиља зову пацијенти, једина је докторка у Србији која је положила први курс знаковног језика, тако да сад може да се исприча са људима који не чују или слабо чују.
„Одувек сам знала да ћу да будем лекар, јер сам желела да се бавим професијом која ће помагати људима. Потпуно сам посвећена својим пацијентима, и отуда је дошла моја потреба да научим знаковни језик. Била је то и жеља и потреба“, искрена је.
Докторка додаје да јој није било тешко да у своје слободно време похађа онлајн часове пошто је у то време радила у ковид амбулантама са радним временом од 7 до 22 часова.
Она се присећа да је кад је у Ниш стигла из родног Мостара, крајем осамдесетих, похађала Основну школу „Бубањски хероји“, а непоседно до те школе је и Специјална школа за глуве и наглуве у том граду.
„Наравно да смо се играли са децом која нас нису чула, али ми смо налазили начин да се спроразумемо. Не знам, можда сам још тада одлучила да ћу једном да научим знаковни језик. Кад сам почела да радим у Дому здравља и видела да има доста пацијената који не чују, било је логично да нешто урадим како ти људи не би морали са собом да воде чланове породице који су због њих научили тај језик. У време епедимије коронавируса кад смо сви морали да носимо маске, њима је било још теже јер је познато да глуви са усама могу да прочитају од 30 до 40 одсто речи“, присећа се докторка.
Она додаје да су глуви људи јако опрезни, вероватно, како каже, јер су стално у институцијама и установама окружени баријерама.
„Били су изненађени том мојој одлуком, али су то одлично прихватили. Они мене даље уче, показују ми како да што лакше савладам што више речи, срећни су што могу сами да долазе код своје докторке. Иначе, глуви и наглуви људи су велике причалице. Знаковни језик им пружа могућност да са мало покрета рукама кажу доста тога“, објашњава она.
Докторка Тања прича како је њена сестричина Елена гледала како учи знаковни језик, и закључила, иако је још девојчица, да су глуви људи јако паметни јер са мало знакова много кажу.
У Нишу живи око 600 глувих и наглувих особа
Према последњим подацима, у Нишу живи око 600 глувих и наглувих особа, а званично у том граду ради један преводилац знаковног језика.
„Глуви и наглуви свуда имају проблем, било да дођу код лекара, у пошту, полицију, суд… Нигде не могу да се споразумеју, и то мора да се промени. Још 2015. године је законом прописано да све установе морају да имају преводиоце знаковног језика, али то у пракси није тако. На срећу, колегиница из Дома здравља Маја Раденковић која је на специјализације из ОРЛ, такође учи знаковни језик. Ово је јако важно јер глуви и наглуви имају доста проблема са учима, грлом или носем за чије лечење задужена управо та грана медицине“, каже докторка Тања Ристић.
Извор данас.рс