субота, 20 јула

ДАН КАД ЈЕ ВАЛТЕР ПРЕСТАО ДА БРАНИ САРАЈЕВО: Зашто се крило од породице да је мртав, да ли му је пуцано у леђа и ШТА ЈЕ ТИТО РЕКАО

Рођен је 1919. године у Пријепољу као Владимир Перић. Погинуо је 6. априла 1945. године. На дан када је ослобођено Сарајево. Сарајево које је бранио. Легенда о њему и даље живи. Звали су га Валтер.

И није само легенда о храбром обавештајцу и партизанском илегалцу та која се везује за помен његовог имена. Све више је обавија вело мистерије о његовој смрти.

Према званичној верзији страдао је док је с групом бораца чувао електричну централу, коју су усташе намеравале да униште приликом повлачења, односно да је погинуо од једне од последњих минобацачких граната испаљених од Немаца који су одступали преко Сарајевског поља. То је негде, да кажемо, оно што се у најкраћем учило у школама са све остатком Перићеве биографије.

Vladimir Perić Valter

– Данас се појављују неки професори историје који пласирају причу да су Владимира Перића Валтера убили с леђа његови партизани због неких спискова које је поседовао. Ту причу Славољуба Пушице објављује РТС два пута 2018. и 2020. године. Притом, овај сада пензионисани директор Музеја у Пријепољу не наводи ама баш ниједан иоле озбиљан доказ за своје тврдње – навео је Милан Лучић, изабрани члан Републичког одбора СУБНОР Србије у ауторском тексту објавеном у Политици пре две године:

Valter je umesto u rodnom Prijepolju sahranjen u Sarajevu

Породица није знала шест месеци да је погинуо!

Сестра Владимира Перића је говорила да Валтеровој породици није јављено да је погинуо како би дошли на сахрану у ослобођено Сарајево, већ тек шест месеци касније. Друга непознаница је зашто се на само једној од многобројних фотографија са сахране чувеног илегалца виде и два свештеника. А занимљиво је да је ношен и велики крст, који се види и на слици изнад.

– Поред тога, он обавештава јавност да је Валтер (тада још увек само Владо) дошао у Сарајево из Пријепоља и за свој илегални рад нашао потпору међу земљацима муслиманима из Пријепоља. А Валтер се са тих неколико „земљака“ припадника усташких формација срео у пар наврата као љути противник и те сусрете решио на себи својствен начин. У свету је било а и данас је много Валтера, али један је Владимир Перић за кога је Тито после пројекције филма „Валтер брани Сарајево“ рекао: „Валтер је најсјајнији представник, највећи херој илегалног покрета у нашим окупираним градовима…“.

Vladimir Perić Valter (levo)

А шта је то Пушица говорио?

– У извештају о његовој погибији пише да је он после ослобођења Сарајева тукао те електричне централе. И пише да је поред ње погинуо. У другој верзији пише да је био код фабрике дувана. И да је случајна залутала граната погодила управо њега, нико други није погинуо сем Владимира Перића Валтера – говорио је Пушица:

Одмах после погибије у обавештајним круговима појавиле су се претпоставке које још нису потврђене, да је Валтер имао тајне спискове високих руководилаца у партизанском покрету који су шуровали са непријатељем.

 

 

Онда гледај, лафчино – Кинези залуђени

Мит о Валтеру почиње заправо да живи од 1972. након што је Хајрудин Шиба Крвавац снимио филм „Валтер брани Сарајево“ са Батом Живојиновићем у главној улози. Две године касније Шиба и Бата су отишли у Кину, а чувени глумац је касније причао како су га као Валтера препознавали у најзабитијим селима. А и касније је бата одлазио у Кину, у поодмаклим годинама, па постоји анегдота да поједини Кинези нису веровали да је он Валтер – јер Валтер не може да остари!

Valter brani Sarajevo

– У то време филм је био први који је емитован у боји у Кини – рекао је раније директор Филмског центра Сарајево Јасмин Дураковић:

– То је утицало на његову рецепцију. Продукцијски је за то време био јако добар. Али, еуфорија настаје када је приказан седамдесетих у Кини на државној телевизији. То је било време експанзије телевизије. Тада је телевизија могла направи масовну хистерију. Тако је било и са овим филмом и популарношћу главног глумца.

– Па се каже, да је он остао жив, вероватно би након 1945. када се рат завршио, неки од значајних руководилаца партизанског покрета морали да одговарају за нешто што нису смели да раде – додао је Пушица.

Валтерови саборци су после рата причали да је у Сарајеву био неухватљив за Гестапо и усташе. Не само зато што је био ванредно способан, већ и зато, наводи Пушица, што је тада у Сарајеву „живело једно Пријепоље“:

– Валтерове комшије, ти богати муслимани који су били из чувених беговских породица, који су се одселили у Сарајево, они су чували Валтера. Кад кажу јатаци, управо ти људи, пријатељи, комшије муслимани из Сарајева, они су били подршка. Валтер је могао само код њих да се осећа сигурно и код Срба који су били из Пријепоља у Сарајеву.

Његова храброст била је легендарна, па се после рата писало много тога – да је у Сарајеву становао у кући близу највиших усташких официра, да је увек носио нешто новца са собом као мито ако га ухапсе, да је сашио униформу у којој је хтео да прошета ослобођеним Сарајевом, да се није одвајао од пиштоља марке „валтер“. Кажу и да се није се јављао породици откако је отишао у Сарајево 1940. Пред крај рата, послао им је писмо у коме је написао да ће се ускоро коначно видети.
Тито је био Валтер пре Валтера

Јосип Броз Тито је пре избијања Другог светског рата и пре него што је Владимир Перић понео конспиративно име Валтер заправо као комунистички илегалац носио тај псеудоним. – Сам псеудоним Валтер добио је 1935. од одељења за везу Коминтерне које је било под контролом НКВД и одлучило да се он од те године назива Фридрих Фридриховић Валтер. Његово право име нико није знао сем главних људи у организацији – казао је историчар Раде Ристановић са Института за савремену историју.

А како је изгледала сарајевска свакодневица у последњим данима окупације, описао је Славко Дадић, сарајевски скојевац и илегалац, у раду „Посљедњи дани окупаторске тираније у Сарајеву“:

– Окупатор се бојао побуне у граду па је предузео све мере које је имао на располагању. Посебно је значајан састанак у вили „Браун“, који су организоваии Немци, и долазак у Сарајево усташког пуковника Вјекослава Лубурића Макса, са групом усташких кољача, а с циљем да се на најгори репресиван начин спречи очекивана побуна у граду, односно устанак како су то они оквалификовали – наводи између осталог Дадић и додаје:

Четнички Валтер

У последњим деценијама преноси се прича о четничком Валтеру који је био пандан Владимиру Перићу. Овај други, односно трећи Валтер ако рачунамо и Јосипа Броза који се једно време тако представљао, је за разлику од Перића био према тим информацијама оперативац у Београду. Мајор Жарко Тодоровић, официру југословенске војске у отаџбини, важио је за битну личност у Равногорском покрету отпора у Београду и човека од највећег поверења Драже Михајловића.

Žarko Todorović Valter

– Београд је био важно саобраћајно чвориште преко кога су прелазили различити транспорти, поготово у време битке за Африку. Тако да су извештаји које сакупљао Жарко Тодоровић ишли директно на Равну гору и одатле савезницима који су бомбардовали те железничке правце. То је директан допринос равногорске организације у Београду борби против фашизма – рекао је за РТС Раде Ристановић.

Тодоровић је ухапшен 1943. пошто је Гестапо инфилтрирао агенте у покрет отпора. Одведен је у Маутхаузен, где је према једним подацима био у делу за лакше затворенике, према другима је и тамо је покушавао да организује отпор.

После рата, Комисија за истраживање злочина окупатора и њихових помагача је његов боравак у Маутхаузену проценила негативно, али нема података да је тражена његова екстрадиција, нити да је осуђен. Након окупације, остао је у Француској и прикључио се Легији странаца, где је провео више од десет година.

– Последње дане пре ослобођења Валтер је настојао да свугде буде присутан. Одлазио је од једне до друге ударне групе, утврђивао стање и процењивао ситуацију и давао упутства. Када је био у Пошти, сазнао је за пожар у Фабрици дувана. Тада је Војо Осмокровић назвао ватрогасце и наредио им да одмах крену на гашење пожара.

 

 

Извор РТС.РС

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.