Земља живих је бројчано увећана за још једног члана посаде. Вежите се, полећемо. А можда и нећемо… Летела сам пола живота, био би ред да пробам да ходим надаље.
Ово је само део “дневне забелешке” једног од “најмлађих ходача” – чланова Земље живих. Пун назив ове заједнице, коју је основао и предводи патријарх Порфирије је Центар за психосоцијалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности и то је једина установа при Српској православној цркви која се, потпуно бесплатно, бави рехабилитацијом и опоравком тешких зависника од дроге, коцке или алкохола. За већину зависника то је, уједно, и последња шанса за спасење јер су претходно безуспешно покушавали да се излече у разним знаним и незнаним државним и приватним специјализованим болницама у земљи и иностранству.
Почетак на салашу
“Вести” су добиле ексклузивну дозволу да посете Земљу живих – терапијску заједницу у којој владају строга монашка правила и где је вера у Бога – лек!
У следећих неколико наставака водимо вас кроз готово нестварни свет лажних вредности и животних разочарања, али и место наде у коме се молитвом и посвећеношћу помаже и себи и другима. Упознаћемо вас на који начин ова Заједница функционише, шта је суштина програма, а кроз аутентична сведочења њених чланова и колико су нове генерације промениле стереотипе у поимању болести зависности.
– На почетку је свима било чудно да се и вером може лечити. А може – поручује протојереј ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма на Клиси и свештеник који је пре 17 година иницирао оснивање Земље живих.
Каже да је тада, још као млад свештеник, увидео да омладина која је у проблему има жељу, али не и довољно снаге да се са њим избори.
– У тим разговорима сам схватио колико вера може бити снажан лек за сваку, па и ову врсту болести. Прво смо при храму у Клиси организовали дневни боравак за све заинтересоване. Ти разговори су им помагали, боравак у цркви им је лечио душу. Одлазили смо и до манастира Ковиљ где је у то време, као викарни епископ јегарски, игуман био данашњи нам патријарх Порфирије. И показало се како људе у проблему болести зависности лечи тај духовни мир, да их изолованост и молитве мењају набоље. Међутим, тешко је било изводљиво да они тамо дуже бораве зато што манастир ипак има свој поредак и у крајњем случају братство је тамо с другим циљем. Зато је патријарх српски Порфирије предложио да направимо Центар у коме би сви ти људи у проблему били изоловани и у амбијенту који ће по многим стварима подсећати на онај манастирски, а опет ће све бити подређено њиховим потребама и настојањима да се врате нормалном животу. Владика бачки, др Иринеј Буловић, одмах је препознао значај целог пројекта и благословио ту идеју, па смо 2005. године, на једном напуштеном салашу у Ченеју код Новог Сада основали прву “Кућу” – присећа се прота Бранко Ћурчин.
Од тада се ова терапијска заједница развијала, па се данас простире на изолованим салашима, углавном око Новог Сада: Ченеј, Вилово, Сланкаменачки Виногради и Брајковац.
Долазе и из дијаспоре
Андреја Јовановић, координатор Земље живих, каже да је досад у овој Заједници боравило више од 4.000 људи, како из отаџбине, тако и дијаспоре.
– Мада постојимо већ 17 година, о нама се релативно мало зна у широј јавности, вероватно зато што због наше хуманитарне и непрофитне активности и осетљивости позива којим се бавимо избегавамо савремене маркетиншке активности и промоције. Али захваљујући редизајнираном сајту, Фејсбук страници, Јутјуб каналу, као и онима који су са успехом завршили наш програм, сви који су у проблему зависности нас лако проналазе. Тај глас о нама се ипак чује, тако да имамо позиве са свих страна света, од Канаде до Аустралије. Већина њих је претходно покушавала са лечењем у разним специјализованим установама, укључујући и оне у иностранству – прича Јовановић.
Кључни фактор, наставља главни координатор је да особа разуме свој проблем, како и на који начин кроз дуготрајан боравак у заједници може да га реши и жели да се излечи, због чега је улазак у Земљу живих заснива искључиво на добровољној основи.
Истовремено, у Заједницу улазе само они за које стручњаци процене да им је могуће помоћи.
– Пре уласка, сваки зависник, али и његова породица са нама обави два до три припремна разговора који су прилика да они упознају шта ми то радимо, али да и ми упознамо њих. Други кључан услов за улазак је да сваки штићеник претходно оде у неку специјалну болницу на детоксикацију, јер ми ћемо им помоћи да преброде ону психичку кризу, али за ону физичку морају прво да потраже и добију медицинску помоћ уз неопходну фармаколошку терапију. У нашим заједницама се рехабилитација врши нефармаколошким методама, стога је неопходно да у програм новопридошли чланови улазе после детоксикације. Захваљујући дугогодишњој сарадњи са Министарством здравља и надлежним медицинским установама, уз нашу препоруку, онима који се спремају за улазак у програм, та врста медицинског третмана ће бити омогућена у оквиру здравственог система – наглашава Андреја Јовановић.
Лична “терапија”
Кроз цео тај припремни период је прошла и Новосађанка Ј. Б, која је са 46 година, заправо, најстарији члан женске заједнице смештене у Сланкаменачким Виноградима. Женска кућа броји тек шест чланица, а већина је ту због проблема са тешким дрогама. Ј. Б. је ту “углавном” због мешања алкохола и антидепресива.
Када је дошла, прича, самој себи је личила на зомбија, а данас, после пет месеци, верује да постоји нада. Смеје се када је питамо како је то када најстарији по годинама прима наређења од млађих.
– Старешина наше куће је девојка која има година колико и моја кћерка. На почетку ми је све било збуњујуће, па и то, али показало се да она после две године проведене у заједници много зрелије размишља од мене – почиње своју исповест ова жена која је пре девет година доживела тешку саобраћајну несрећу након чега је ушла у зачарани круг комбиновања лекова за болове, антидепресива и алкохола.
У томе је била толико “добра” да последњих година уопште није излазила из куће, запостављајући не само себе, већ и своју децу.
– Треба доста храбрости да признаш где си довео свој живот. Тек тада је могуће да негде у даљини видиш и трачак светла као наду. Мени је деловало потпуно немогуће да уопште функционишем без лекова, а ево, већ неколико месеци нисам попила ниједан. То је тај трачак наде да и за мене има спаса – каже Новосађанка.
Ј. Б. је досад у више наврата безуспешно покушавала да се излечи. Каже, после сваког третмана би западала у још већи проблем.
– Због вишеструких прелома још у болници сам почела да пијем лекове против болова и после сам само појачавала дозе, али и комбиновала са средствима за спавање јер сам имала страшне кошмаре. Онда сам почела да улазим у депресију, па сам кренула и са антидепресивима и на крају сам све то мешала са алкохолом. На почетку је та моја “терапија” давала резултата, а онда су се ствари отеле контроли и ја сам почела свакодневно да се опијам и дрогирам овим таблетама. Родитељи су први уочили да имам проблем и одвели ме у болницу. Тамо сам остала око месец дана и изашла “излечена”, а заправо сам наставила по старом уверена да имам контролу над оним што радим – каже Ј. Б.
Када су њени родитељи схватили да је поново у проблему ангажовали су психијатра.
– Уместо да ме “прочита”, он ми је променио шифру болести и терапију. Била сам код још неколико психијатара и сваки пут би се све завршило рецептима за нове лекове, а ја сам тонула све дубље у зачаран круг зависности. Када бих се погледала у огледало видела сам зомбија и ништа нисам могла да урадим да му се супротставим.
Испоставило се да је то за Новосађанку било тек предворје пакла.
Већи проценат успшених лечења
На питање који је постотак успешности, тек после инсистирања координатор Андреја Јовановић признаје да је он далеко већи од просека у другим специјализованим местима.
– Последица дугогодишње зависности је, нажалост, и поразна чињеница да се проценат оних који успеју да превазиђу ту болест релативно мала. Због тога је и веома тешко говорити о статистици успешности. Према светским научним студијама, тек шест од 100 хроничних зависника успе да се излечи. Код нас су ти проценти свакако значајно већи, али је и временски период боравка уз свеобухватан приступ личности зависника далеко дужи него у осталим установама овог типа. Програм у Земљи живих траје две и по године и највећи број оних који су га завршили данас је успешно рехабилитовано, засновало је породице и воде нормалан и здрав живот. Имамо успеха и код оних који добровољно прекину програм раније, али ту је тешко говорити о правилу, јер свака особа је случај за себе и успешност рехабилитације зависи од много фактора – каже Јовановић.
Нигде ограде
Са Ј. Б. причамо у трпезарији. Сами смо. Све друге девојке су на дневним задужењима по салашу око кога нема обезбеђења, високих зидова, чак ни ограде.
– Боравак у заједници је од почетка до краја потпуно добровољан. Свака од нас може да оде када год пожели. Међутим, нико овде није дошао зато што му је добро, већ зато што сви ранији покушаји да се излечи нису успели. Одлазак са овог места би значио да се одричемо живота – каже наша саговорница.
Порука патријарха
Његова светост, патријарх српски Порфирије, на следећи начин је објаснио разлог формирања Земље живих: “Црква је отворена за све, раширених руку прихвата сваког онаквим какав он јесте, не да би га критиковала и осуђивала, него да би га човекољубиво тешила, лечила и без обзира на дубину пада, указивала сваком човеку на могућност преображаја и узрастања ка савршенству. Зависност открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи ову потребу. Без Бога, код зависника се више него код других види осећај усамљености и празнине. Дрога је свакако један од најпогубнијих и најварљивијих сурогата. Стога, кад неко постане зависник, то је видљив знак да он нема само психолошки, него и духовни проблем. Нажалост, искрено говорећи, зависницима се код нас мало ко озбиљно и с љубављу бави. Они су углавном презрени. Једини начин да им се помогне јесте спремност да се с великом пажњом и саосећањем ослушкују њихове душе, егзистенцијални болови и дубоки вапај за смислом, а то значи да им се пружи безусловна, јеванђеоска, христолика љубав.”
Сумњичавост
Протојереј ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма на Клиси и свештеник који је иницирао оснивање Земље живих, открива да је на почетку рада Центра било доста сумњичавих и злурадих коментара због чега се то Црква нашла “прозваном” да помаже зависницима када за то већ постоје специјализоване установе.
– У једном тренутку су нас чак и тужили за надрилекарство, као да смо ми давали “чаробне напитке”. Наравно, добили смо их на суду, али и то је одвлачило пажњу од суштине нашег посла, а заједница од почетка никада није ни имала амбицију да лечи, већ искључиво да се бави рехабилитацијом и ресоцијализацијом зависника. Данас је ситуација потпуно другачија. Сви су схватили да својим радом не угрожавамо ни науку, ни медицину ни струку, већ смо им испомоћ. Већ годинама имамо одличну сарадњу са свим специјализованим установама у Србији које се баве лечењем зависности и они нам заиста пуно помажу када је реч о првом кораку ка рехабилитацији, а то је отклањање физичке зависности – истиче прота Ћурчин.
Извор вестионлине.рс