Александар Светозаревић је рођени Нишлија, где је и завршио гимназију „Светозар Марковић“. Студирао је у Хамбургу, дипломирао економску математику и тренутно ради у фирми у Немачкој у којој је почео да ради као студент. И то ништа није необично, али је свакако занимљиво то што је он до своје 18. године самостално посетио око 30 земаља.
Овај млади Нишлија истиче за Нишке Вести да је почео да путује још као тинејџер, са мало новца. Интересантно је то да је до Кине и назад путовао два месеца аутостопом. Његове авантуре почеле су у Србији, да би се касније прошириле и на читав свет.
„Увек сам био радознао и користио могућност да видим и научим што више могу. Прво сам кренуо да путујем по Србији, после тога по региону, а онда и по свету тако да су се родитељи навикли на моја путовања. Имамо договор да се јављам сваки дан, који и данас важи када живим у Немачкој. Сви које знам су ме подржавали, чак ни на граници нисам никад имао проблеме. Често би коментарисали како сам млад, неки ме и упамте па приликом повратка или следећег путовања питају како је било оно претходно, питају како је у школи итд“, истиче Александар Светозаревић.
Током путовања су најчешће смештај и превоз највећи трошкови. Путовао је са веома мало новца, углавном аутостопом, што му је омогућило да оде готово било где потпуно бесплатно. Преноћиште је углавном налазио преко сајтова за размену гостопримства и познаника.
„Путовање је много више од обилажење пар знаменитости и ресторана у местима које посећујете, Овај вид путовања, иако далеко спорији и неизвеснији омогућавао ми је да склапам нова пријатељства са људима широм света и научим много тога. Задњих година због мањка времена углавном путујем јавним или приватним превозом и могу рећи да је број људи које упознам на путовањима значајно мањи него раније, једина позитивна разлика је већи комфор“, додао је.
Лоша искуства на срећу није имао због којих би дошао у ситуацију да одустане. Ипак, истиче да је од почетка пандемије постало доста стресније путовати због тога што се правила за улазак у поједине земље мењају из дана у дан. Свако путовање, за њега је прича за себе.
„Већ ми је доста авионских карата пропало и био сам чешће приморан да променим план пута. Наравно на све то још долази могућност да будете позитивни на Цовид-19 и онда морате у изолацију. На срећу мени се тако нешто није десило. Због путовања по источној Африци за две недеље сам морао 5 пута да се тестирам, јер вам је поред сертификата о вакцинацији потребан и тест, понекад и за излазак из земље.
Моје најдуже путовање до сад је трајало нешто дуже од два месеца када сам путовао, углавном стопирајући, до краја Азије и назад. Упрскос врућинама у степама и пустињама централне Азије, успео сам да корак по корак стигнем од Србије до Шангаја и потом се вратим назад, преко Владивостока и Сибира. При крају пута је било упитно да ли ћу стићи на време у Ниш пре почетка школске године, мада сам ипак успео да стигнем дан пре“, објашњава Александар.
Тешко му је било да одабере земљу из које је понео најзанимљивија искуства. Ми смо га пронашли у Кенији, у којој је отпутовао други пут и према његовим речима управо је то једна од земаља у којој је имао занимљива искуства.
„Ово је земља великих разлика, како у самим градовима тако и у природи. Имао сам прилике да посетим једну школу и видим шта уче и како напредују. Деца која полазе у предшколско знају можда пар речи на енглеском, а већ у 2. Или 3. разреду причају течно енглески.
Главни град Кеније је Најроби и има становника колико скоро цела Србија, међутим разлике које видите су за наше услове невероватне. У Наиробију се налази највеће неформално урбано насеље у Африци, где већина људи живи у кућама од лима, а одмах поред се налази терен за голф величине половине тог насеља. Слично је и са природром, већ на пар стотина метара од градске вреве живе жирафе, лавови, гепарди, антилопе, мајмуни и многе друге животиње. У већини света је незамисливо да током вожње налетите на неку велику животињу попут слона или жирафе, међутим то је честа појава на многим путевима у Кенији.
У Кенији се налази и друга највиша планина у Африци по којој је Кенија добила име на коју сам пре пар дана успео да се попнем, у подножју планине живе Гепарди и антилопе, а виши делови подсећају на другу планету, где сем понеког планинара нема никаквих знакова живота. Људи су овде углавном чули за Србију, мада већина не зна много тога о Србији.
Претходних дана ме је пар људи питало да ли је Србија негде поред Украине, док други нису баш сигурни да ли је у Азији или Европи“, искрен је Александар Светозаревић.
Не постоји држава за коју може да каже да му се најмање допала, али му се више свиђају демократске земље у којима постоје слободни избори и изграђено грађанско друштво.
„Тренутно живим у Хамбургу, допада ми се живот овде јер се доста више води рачуна о животној средини, град и земља нуде далеко веће могућности у сваком погледу, било да ли су у питању хобији, посао, спорт, култура итд. Сваки дан можете срести људе из целог света и увек видети или научити нешто ново. Хамбург је, као и Ниш, универзитетски град, тако да има доста младих, а највећи универзитет у граду је Универзитет у Хамбургу где сам и ја дипломирао. Једино што у граду фали и што често помињем пријатељима и познаницима у Хамбургу је нишки кеј, нажалост нема много градова на свету такво место за излазак и окупљање.“
Желео би да посети Исланд, то је једна од последњих држава у Европи у којој није био.
„Тамо ме привлачи пре свега природа, вулкани и извори топле воде, а лети и хладнија клима. Дугорочни план је да посетим све земље, тренутно сам на четвртини пута.“
Он је за сам крај разговора препоручио туристима који желе да путују, да иду тамо где до сада нису били и у места о којима не знају готово ништа.
„Свако има различити укус, по мени је увек најбоље ићи негде где до сад нисте били, а још је боље ако о том месту не знате скоро ништа. Мени су спонтана путовања без планирања и много информисања о дестинацији на коју идем увек била најупечатљивија.
Гете је рекао да човек не путује како би негде стигао, него да би путовао, тако да сама дестинација није ни превише битна нити је потребно отићи негде далеко да би нешто ново научили и искусили, а и вреди кренути од суседних држава.“ – закључио је овај млади Нишлија.
Извор Нишкевести.рс