субота, 20 јула

„Казанџијско сокаче“ – сећање на традицију и дух Ниша из времена Калче и Сремца

Историја занатских еснафа у Нишу је веома стара. У „Поменику еснафа мутавџијског“ из 1791. године по први пут је наведен број од 425 мутавжија – ткача. Још један битан помен еснафског удружења је печат из 1830. године у коме се помиње баштовански еснаф. Још два заната се помињу с краја XВИИИ и почетка XИX века, а то су калпакџијски и терзијско – абаџијски занати.

„Након ослобођења од Турака, нарочито почињу да се развијају стари и јављају нови занати. У неким списима остаје забележено да су у то време кујунџијски и казанџијски занати били јако популарни на овом простору“, рекао је раније проф. др Драган Тодоровић, социолог.

Данашња улица Копитарева, од краја XИX века до краја Првог светског рата, носила је назив Казанџијска, како је и данас позната међу Нишлијама.

„Локација где се налази „Казанџијско сокаче“ представља једну врло специфичну локацију. До ослобођења од Турака, данашња улица Николе Пашића је била прва територија иза шанца који је делио турски део града, од осталог не турског становништва. Тако да је тај део града, специфичан варошки део Ниша након ослобођења од Турака“, истиче Драган Тодоровић.

Казнаџијска улица је јако карактеристична, јер је у њој било стационирано 13 казанџијских радионица, по којима је улица и добила име, а уз њих је било и осталих занатлија. Цео тај локалитет у XИX веку и почетком XX века представљао је једну специфичну занатлијску средину.

„Првим урбанистичким планом након ослобођења било је предвиђено да се, на што је могуће мањем простору, прикупи један велики број различитих занатлија. Отуда то Казанџијска улица, јер су они били најбројнији, али не само они, постојао је један значајан број заната који су се одвијали. Можете само да замислите ту атмосферу са краја XИX и почетка XX века, где све врви од неких дешавања и занатлија који праве различите производе“, говори професор Тодоровић.

Комплекс „Казанџијског сокачета“ је 1983. године заштићен је као специфична просторна целина, а 1987. проглашен је културним добром од градског значаја. Како Тодоровић наводи, 1991. године „Казанџијско сокаче“ није се нашло на списку заштићених културно – историјских целина, на коме су се нашле бројне друге улице у граду.

„Да таква одлука постоји, свако ко би желео да изврши неке урбанистичке промене, морао би да добије специјалну дозволу и да не прави велика одступања од оригиналног стања улице“, истиче Драган Тодоровић.

Некада је „Казанџијско сокаче“ прекривала турска калдрма, данас је на том делу гранитна коцка, адаптирана за потребе кафића и локала који се налазе у овој улици.

„Овде су биле занатске радионице до шездесетих година. Сећам се, још као мали, да су овде биле разне радионице за прављење казана за топљење масти, печење ракије и сличног. Чак су биле и две, три куће из турског времена са оним великим дрвеним терасама. О томе се није водило рачуна, па је то временом пропадало или је добијално неки потпуно други изглед и намену“, каже професор Тодоровић.

Куће су у сокачету биле углавном приземне, неколико њих је имало један спрат. Архитектура је била комбнација балканског и варошко-еклектичког стила. То су биле радње, где су на спрату или неким допунским објектима живели власници тих занатских радњи.

„Деведесетих година креће уређење Победине, данашње Обреновићеве, и гранитна коцка се вади и премешта се у сокаче, да би јој се вратило нешто од изворног изгледа. Тај неко, ко је то урадио, имао је добру намеру, али треба знати да се ту некада налазила турска калдрма, а не баш оваква гранитна коцка каква је данас“, истакао је Тодоровић.

Драган Тодоровић је на крају шетње налгасио да је потребно да се очува стари дух „Казанџијског сокачета“ колико год је то могуће, а томе може да допринесе и развој терцијалног сектора, конкретније туризма, који је све више у успону у нашем граду.

„Казанџијско сокаче је диван покушај дефинисања културног идентитета Града Ниша у времену које је пред нама. Свако од нас би требало нашег госта да проведе овуда и покаже му какав је то дух и мирис из времена Калче и Сремца. Морамо чувати сећање и знање на оно што је традиција Ниша, јер је то једини залог за будућност и за време које долази“, закључио је Драган Тодоровић.

Извор нишкевести.рс

Podeli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.